Odnos ekonomske i političke slobode

Široko je rasprostranjeno verovanje da su politika i ekonomija odvojene i uglavnom nepovezane; da je sloboda pojedinca politički problem a materijalno blagostanje ekonomski problem; da bilo koji oblik političkog uređenja može da se kombinuje sa bilo kojim oblikom ekonomskog uređenja.

Autor: Milton Friedman

Glavna savremena manifestacija ove ideje je ,,demokratski socijalizam”, čiji zagovornici a priori osuđuju ograničenja individualne slobode koja nameće ,,totalitarni socijalizam” u Rusiji i koji su uvereni u mogućnost da neka država usvoji osnovne karakteristike ruskog ekonomskog sistemna, a da obezbedi individualnu slobodu preko političkog uređenja. Teza ovog poglavlja jeste da je ovakvo stanovište iluzija, da postoji bliska veza ekonomije i politike, da su moguće samo neke kombinacije političkog i ekonomskog uređenja, naročito da društvo koje je socijalističko ne može da bude i demokratsko – da garantuje individualnu slobodu.

Milton Friedman

Ekonomska uređenja igraju dvostruku ulogu u unapređivanju slobodnog društva. S jedne strane, sloboda u ekonomskom uređenju sama po sebi je komponenta slobode u širem smislu, te je time cilj po sebi. S druge strane, ekonomska sloboda je i nezamenjivo sredstvo za postizanje političke slobode.

Prva od ovih uloga ekonomske slobode zahteva poseban naglasak, jer naročito intelektualci imaju snažne predrasude u odnosu na naglašavanje ovog aspekta slobode. Oni su skloni da preziru ono što smatraju materijalističkim aspektima života i smatraju da je njihovo traganje za navodno višim vrednostima drugačijeg ranga po važnosti i da zaslužuje posebnu pažnju. Za većinu ostalih građana, međutim, neposredni značaj ekonomske slobode može da se poredi bar sa indirektnim značajem ekonomske slobode kao sredstvom političke slobode.

Građanin Velike Britanije koji posle Drugog svetskog rata nije smeo da provede godišnji odmor u SAD zbog kontrole kursa nije bio ništa manje lišen osnovne slobode nego građanin SAD kome je, zbog političkih uverenja, uskraćena prilika da provede godišnji odmor u Rusiji. Prvo je bilo tobože ekonomsko ograničenje slobode, drugo političko, a u stvari nema bitne razlike.

Građanin SAD koji je bio zakonom prinuđen da izdvoji oko deset procenata svog dohotka za određenu vrstu penzijskog staža koji je vlada nametnula, lišen je odgovarajućeg dela vlastite slobode. Kako teško ovo lišavanje može da izgleda, vidi se iz sličnosti sa lišavanjem religijske slobode, koju bi svi smatrali kao ,,građansku” ili ,,političku” pre nego ,,ekonomsku”, koju je dramatično prikazala jedna epizoda sa farmerima iz sekte Amiša. Prinudne federalne programe za penzionere ova grupa smatra za kršenje njihove lične individualne slobode i odbija da plati poreze ili da dobije povlastice. Zbog toga su im na licitaciji prodavali stoku da bi se namirili doprinosi za socijalno osiguranje. Istini za volju, možda je malo onih koji prinudno penzijsko osiguranje smatraju za lišavanje slobode, ali onaj ko veruje u slobodu ne broji pristalice.

Građanin SAD koji po zakonima pojedinih federalnih država u SAD nije slobodan da se bavi profesijom koju sam odabere ako za to ne dobije dozvolu, isto je lišen suštinskog dela svoje slobode. I čovek koji bi razmenio neku robu sa recimo Švajcarcem za sat, ali u tome ga sprečava kvota. Isto je sa kalifornijskim trgovcem koji je zatvoren zato što je prodavao mineralnu vodu Alka Seltzer po ceni nižoj od cene koju su odredili proizvođači prema takozvanim ,,poštenim trgovačkim” zakonima. Isto je i sa farmerom koji ne može da uzgaja onu količinu pšenice koju želi. I tako dalje. Jasno je da je ekonomska sloboda sama po sebi izuzetno važan deo ukupne slobode.

Posmatrano kao sredstvo za postizanje političke slobode, ekonomsko uređenje je važno zbog uticaja na koncentraciju ili disperziju moći. Vrsta ekonomskog poretka koji direktno obezbeđuje ekonomsku slobodu, naime, konkurentski kapitalizam, takođe promoviše političku slobodu jer je odvaja od ekonomske moći i tako omogućuje jednoj da bude protivteža drugoj.

Istorijske činjenice jednoznačno govore o odnosu političke slobode i slobodnog tržišta, Ne znam ni za jedan primer u vremenu ili na prostoru nekog društva koji je označen velikom merom političke slobode, a koji ne koristi nešto slično slobodnom tržištu radi organizovanja pretežnog dela ekonomske aktivnosti.

S obzirom da živimo u prilično slobodnom društvu, skloni smo da zaboravimo kako je ograničen period i kutak zemlje gde je ikad bilo nečeg sličnog političkoj slobodi: tipično stanje čovečanstva su tiranija, ropstvo i beda. Devetnaesti vek i početak dvadesetog veka u zapadnom svetu ističu se kao upadljivi izuzeci od opšte tendencije istorijskog razvoja. Politička sloboda u ovom slučaju je došla sa slobodnim tržištem i razvojem kapitalističkih ustanova. Isto tako je bilo sa političkom slobodom u zlatno doba Grčke i u prvim danima rimskog doba.

Istorija samo podseća da je kapitalizam neophodni uslov za političku slobodu. Jasno je da to nije dovoljan uslov. Fašistička Italija i fašistička Španija, Nemačka u različitim periodima za poslednjih sedamdeset godina, Japan pre Prvog i Drugog svetskog rata, carska Rusija decenijama pre Prvog svetskog rata – sve su to društva koja je nemoguće opisati kao politički slobodna. Ipak, u svakom od njih je privatno preduzetništvo bilo dominantni oblik ekonomske organizacije. Zato je sasvim moguće imati ekonomsko uređenje koje je suštinski kapitalističko i političko uređenje koje nije slobodno.

čak i u takvim društvima građani su imali mnogo više slobode nego građani moderne totalitarne države poput Rusije ili nacističke Nemačke, gde je ekonomski totalitarizam kombinovan sa političkim totalitarizmom. čak je i u carskoj Rusiji bilo moguće da neki građani, u određenim okolnostima, promene posao bez odobrenja političke vlasti, jer su kapitalizam i postojanje privatnog vlasništva bili nekakva zapreka centralizovanoj moći države.

Odnos političke i ekonomske slobode složen je i ni u kom slučaju jednostran. Početkom XIX veka, Bentam (Bentham) i filozofski radikali bili su skloni da političku slobodu smatraju kao sredstvo za postizanje ekonomske slobode. Oni su verovali da masama smetaju nametnuta ograničenja, i kad bi političke reforme dale većini ljudi pravo glasa, oni bi činili ono što im koristi, što će reći, glasali bi za laissez-faire. Gledano unatrag, ne može se reći da nisu bili u pravu. Bilo je dosta političkih reformi praćenih ekonomskom reformom, koju je preovlađujuće usmeravalo shvatanje laissez-faire. Ogroman porast blagostanja masa pratio je ovu promenu ekonomskog uređenja.

Trijumf bentamovskog liberalizma u Engleskoj XIX veka pratila je reakcija – povećano mešanje vlade u ekonomska pitanja. Prvi i Drugi svetski rat su umnogome pojačali ovu težnju ka kolektivizinu u Engleskoj i drugde. Blagostanje je umesto slobode postalo dominantna crta u demokratskim zemljama. Prepoznajući implicitnu pretnju individualizmu, intelektualni naslednici filozofskih radikala – Dajsi (Dicey), Mizes (Mises), Hajek i Sajmons, da pomenemo samo neke – strahovali su da će neprestano kretanje ka centralizovanoj kontroli ekonomske aktivnosti dokazati ispravnost Puta u ropstvo, kako je Hajek naslovio svoju pronicljivu analizu toga procesa. Njihov akcenat je bio na ekonomskoj slobodi kao sredstvu za postizanje političke slobode.

Događaji posle Drugog svetskog rata odnos ekonomske i političke slobode prikazuju u drugom svetlu. Kolektivističko ekonomsko planiranje svakako je zadiralo u individualnu slobodu. Bar u nekim zemljama, međutim, posledica nije bilo gušenje slobode, već potpuna promena ekonomske politike. Engleska je opet najočitiji primer. Prekretnica je možda bio ,,zakon o kontroli zapošljavanja” koji je, uprkos mnogim sumnjama, laburistima bio neophodan da sprovedu svoju ekonomsku politiku. Taj zakon bi podrazumevao centralizovano određivanje zanimanja pojedincima kada bi se u potpunosti primenio i sproveo.Ovo se toliko kosilo sa ličnom slobodom da je zakon primenjen samo u zanemarljivom broju slučajeva, a onda je ubrzo ukinut. Njegovo ukidanje je bilo vesnik odlučujuće promene u ekonomskoj politici označenoj smanjenim oslanjanjem na centralizovane ,,planove” i ,,programe”, popuštanjem kontrole i jačim akcentom na privatno tržište. Sličan pomak u politici desio se u većini drugih demokratskih država.

Približno objašnjenje ovih pomaka u politici jeste ograničen uspeh centralnog planiranja ili njegov potpun neuspeh u postizanju navedenih ciljeva. Međutim, ovaj neuspeh treba pripisati, bar u izvesnoj meri, političkim implikacijama centralnog planiranja i protivljenju da se do kraja prati njegova logika kad to zahteva bezobzirno gaženje brižno čuvanih privatnih prava. Moguće je da je taj pomak samo privremeni prekid kolektivističke tendencije u ovom veku. čak i da je tako, on ilustruje tesnu vezu političke slobode i ekonomskog uređenja.

Istorijska činjenica sama po sebi nikad ne može da bude sasvim uverljiva. Možda je samo slučajnost što se širenje slobode desilo u isto vreme kad i razvoj kapitalističkih i tržišnih ustanova. Zašto bi onda bilo nekakve veze? Koje su logičke veze ekonomske i političke slobode? Raspravljajući o ovim pitanjima, razmotrićemo prvo tržište kao neposrednu komponentu slobode, a potom i posrednu vezu tržišnog uređenja i političke slobode. Usputni proizvod ovoga će biti skica idealnog ekonomskog uređenja za slobodno društvo.

Kao liberali, uzimamo slobodu pojedinca, ili možda porodice, kao krajnji cilj u proceni društvenog uređenja. Sloboda kao vrednost u ovom smislu ima veze sa interakcijama među ljudima; ona nema nikakvo značenje za Robinzona Krusoa na pustom ostrvu (bez njegovog Petka)1. Robinzon Kruso na svom ostrvu je podložan ,,ograničenjima”, ima ograničenu ,,moć” i samo ograničen broj mogućnosti, ali nema pomena slobode u smislu bitnom za našu raspravu. Slično tome, u nekom društvu sloboda nema šta da kaže o tome šta pojedinac radi sa svojom slobodom; to nije sveobuhvatno moralno načelo. Naravno, glavni cilj liberala jeste da prepusti pojedincu da se rve s moralnim problemom. ,,Stvarno” značajni moralni problemi jesu oni sa kojima se suočava pojedinac u slobodnorn društvu – šta da radi sa svojom slobodom. Postoje dva skupa vrednosti koje će liberal naglašavati – vrednosti relevantne za odnose među ljudima, što je kontekst u kojem on daje prioritet slobodi i vrednosti relevantne za pojedinca u ispoljavanju njegove slobode, što je domen individualističkog morala i filozofije

Liberal ljude shvata kao nesavršena bića. On problem društvene organizacije smatra kao negativan problem sprečavanja ,,loših” ljudi da nanose štetu, isto kao i omogućavanje ,,dobrim” ljudima da čine dobro; naravno, ,,loši” i ,,dobri” ljudi mogu biti jedni te isti, zavisno od toga ko o njima sudi.

Osnovni problem društvene organizacije jeste kako koordinisati ekonomske aktivnosti velikog broja ljudi. čak i u relativno zaostalim društvima potrebna je razrađena podela rada i specijalizacija funkcija da bi se efikasno koristili raspoloživi resursi. U razvijenim društvima je mnogo veća skala na kojoj je potrebna koordinacija da bi se potpuno iskoristile mogućnosti moderne nauke i tehnologije. Milioni ljudi doslovno jedni drugima svakog dana obezbeđuju hleb nasušni, a da ne govorimo o automobilima. Izazov je za onoga ko veruje u slobodu kako pomiriti ovu široko rasprostranjenu međuzavisnost sa pojedinačnom slobodom.

U suštini, postoje samo dva načina koordinisanja ekonomskih aktivnosti miliona ljudi. Jedan je centralno upravljanje koje podrazumeva upotrebu prisile – tehniku vojske i moderne totalitarne države. Drugi način je dobrovoljna saradnja pojedinaca – tehnika tržišta.

Mogućnost koordinacije preko dobrovoljne saradnje zasniva se na elementarnom – mada često poricanom – preduslovu da obe strane imaju koristi od ekonomske transakcije, pod uslovom da je transakcija obostrano dobrovoljna i da su učesnici u nju upućeni.

Razmena stoga može da uspostavi saradnju bez prinude. Funkcionalni model društva organizovanog preko dobrovoljne razmene jeste ekonomija slobodne razmene privatnog preduzetništva – ono što nazivamo konkurentski kapitalizam.

U najjednostavnijem obliku, takvo društvo se sastoji od velikog broja nezavisnih domaćinstava – takoreći kolekcija Robinzona Krusoa. Svako domaćinstvo koristi resurse koje kontroliše da proizvede robu i usluge koje razmenjuje za robu i usluge koje proizvode druga domaćinstva, prema uslovima prihvatljivim za obe ugovorne strane. Time je zadovoljenje potreba omogućeno indirektno, proizvodnjom robe i usluga za druge umesto direktno, proizvodnjom robe za sopstveno neposredno korišćenje. Podsticaj za prihvatanje ovog indirektnog puta predstavlja, naravno, povećana proizvodnja omogućena podelom rada i specijalizacijom funkcija. Pošto domaćinstvo uvek ima mogućnost da proizvodi neposredno za sebe, ono ne mora da ulazi ni u kakvu razmenu, osim ako od nje nema koristi. Usled toga neće biti razmene ako obe strane nemaju koristi.

Saradnja se tako postiže bez prisile. Specijalizacija funkcije i podela rada ne bi stigle daleko kad bi krajnja proizvodna jedinica bilo domaćinstvo. U savremenom društvu otišli smo mnogo dalje. Uveli smo preduzeća koja su posrednici između pojedinaca kao ponuđača usluga i pojedinaca kao kupaca robe. Slično tome, specijalizacija funkcije i podela rada ne bi stigle daleko kad bismo morali da se oslanjamo na trampu proizvoda za proizvod. Shodno tome, novac je uveden kao sredstvo da olakša razmenu i omogući razdvajanje čina kupovine od čina prodaje.

Uprkos važnoj ulozi preduzeća i novca u našoj stvarnoj ekonomiji, uprkos brojnim i složenim problemima koje oni pokreću, glavna karakteristika tržišne tehnike uspostavljanja saradnje potpuno se prikazuje u jednostavnoj ekonomiji razmene koja ne sadrži ni preduzeća ni novac. Kao u jednostavnom modelu, tako i usloženom preduzeću i robno-novčanoj ekonomiji, saradnja je strogo individualna i dobrovoljna pod uslovom da su (a) preduzeća privatna, tako da su krajnje ugovorne strane pojedinci i da su (b) pojedinci stvarno slobodni da pristupe ili ne pristupe nekakvoj razmeni, te je svaka transakcija strogo dobrovoljna.

Mnogo je lakše navesti ove uslove uopšteno nego detaljno ili tačno označiti institucionalno organizovanje koje najbolje vodi njihovom održavanju. Stručna ekonomska literatura dosta se bavi upravo ovim pitanjima. Osnovni uslov jeste održavanje zakona i poretka da bi se sprečila fizička prisila jednog pojedinca nad drugim i ispunili dobrovoljni ugovori, i time ,,privatnom” dao smisao. Pored toga, možda najveći problemi proističu od monopola – koji ometa stvarnu slobodu poričući pojedincima alternative u određenim razmenama – i od ,,efekata na okolinu” – efekata na treće strane koje nije moguće kompenzovati. O ovim problemima će se detaljnije
raspravljati u sledećem poglavlju.

Sve dok je efikasna sloboda razmene, glavna osobina tržišne organizacije ekonomske aktivnosti jeste da sprečava jednu osobu da smeta drugoj u pogledu većine njenih delatnosti. Potrošač se štiti od prisile prodavca prisustvom drugih prodavaca sa kojima može da posluje. Prodavac se štiti od prinude potrošača postojanjem drugih potrošača kojima može da prodaje. Zaposleni se štiti od prisile poslodavca postojanjem drugih poslodavaca za koje može da radi i tako dalje.

A tržište ovo postiže bezlično i bez centralizovane vlasti. Naravno da je glavna primedba slobodnoj ekonomiji upravo to što ona tako dobro obavlja ovaj posao. Ona daje ljudima ono što žele, a ne ono što određena grupa misli da bi oni trebalo da žele, U osnovi većine argumenata protiv slobodnog tržišta leži nedostatak vere u samu slobodu.

Postojanje slobodnog tržišta svakako ne uklanja potrebu za vladom. Naprotiv, vlada je nužna i kao forum za određivanje ,,pravila igre” i kao sudija koji tumači i sprovodi dogovorena pravila. Tržište umnogome smanjuje raspon pitanja koja moraju da se reše političkim sredstvima, i time svodi na minimum direktno vladino učešće. Karakteristična osobina delovanja preko političkih kanala jeste da zahteva ili sprovodi priličnu jednoobraznost. Velika prednost tržišta, s druge strane, jeste što dozvoljava veliku raznolikost. To je, politički rečeno, sistem proporcionalnog predstavljanja. Svaki čovek može da glasa, takoreći, za boju kravate koju hoće i da je i dobije; on ne mora da vidi koju boju želi većina i da tada popusti, ako je u manjini.

Na ovu osobinu tržišta mislimo kad kažemo da tržište daje ekonomsku slobodu. Ali ovo svojstvo takođe nosi implikacije koje sežu dalje od usko ekonomskih. Politička sloboda znači odsustvo prinude jednog čoveka nad drugirn. Fundamentalna pretnja slobodi jeste moć prinude, bilo u rukama monarha, diktatora, oligarhije ili trenutne većine. Očuvanje slobode zahteva uklanjanje takve koncentracije moći do najvećeg mogućeg stepena i raspodelu one moći koja ne može da se eliminiše — sistem kočnica i protivteža. Odvajanjem organizacije ekonomske aktivnosti od nadzora političke vlasti, tržište eliminiše izvor sile prinude i omogućava ekonomskoj sili da bude kočnica političkoj moći, umesto da je ojačava.

Ekonomska moć može da se decentralizuje. Ne postoji zakon održanja koji nameće razvoj novih centara ekonomske moći na račun postojećih centara. Političku moć, s druge strane, teže je decentralizovati. Mogu da postoje brojne male nezavisne vlade. Ali mnogo je teže održavati brojne male, podjednako moćne centre političke moći u okviru samo jedne velike vlade nego imati brojne centre ekonomske moći u samo jednoj velikoj ekonomiji. Može da bude mnogo milionera u velikoj ekonomiji. Ali može li biti više od jednog stvamo izuzetnog vode, jedne osobe kojoj su upućeni energija i entuzijazam sunarodnika? Ako centralna vlada stekne moć, verovatno će to biti na račun lokalnih vlada. Izgleda da postoji nešto kao utvrđena suma političke moći koja se raspoređuje. Shodno tome, ako se ekonomska moć pridruži političkoj moći, koncentracija izgleda skoro neizbežna. S druge strane, ako se ekonomska moć drži odvojeno od političke moći, ona može da posluži kao kočnica i protivteža političkoj moći.

Snaga ovog apstraktnog argumenta možda se najbolje može pokazati primerom. Da prvo razmotrimo jedan hipotetički primer koji može pomoći da se istaknu načela o kojima se radi, a potom neke stvarne primere iz nedavnog iskustva koji ilustruju način na koji deluje tržište da bi se sačuvala politička sloboda.

Jedna od osobina slobodnog društva sigurno je sloboda pojedinaca da zastupaju i otvoreno propagiraju radikalne promene u strukturi društva – sve dok se zastupanje ograničava na ubeđivanje i ne uključuje silu ili druge oblike prinude. Znak je političke slobode nekog kapitalističkog društva kad ljudi mogu otvoreno da zastupaju i rade za socijalizam. Isto tako, politička sloboda u socijalističkom društvu bi zahtevala da ljudi budu slobodni da zastupaju uvođenje kapitalizma. Kake bi mogla da se zaštiti sloboda zalaganja za kapitalizam u socijalističkom društvu?

Da bi ljudi mogli da se zalažu za bilo šta, oni u prvom redu moraju biti sposobni da zarađuju za život. Već ovo je problem u socijalističkom društvu, pošto su svi poslovi pod neposrednom kontrolom političkih vlasti. Od socijalističke vlade bi se tražio čin samoporicanja – čiju teškoću podvlači iskustvo u SAD posle Drugog svetskog rata sa problemom ,,sigurnosti” među federalnim službenicima – da dozvoli svojim službenicima da zastupaju politiku upravo suprotnu zvaničnoj doktrini.

Ali pretpostavimo da dođe do ovog čina samoporicanja. Da bi zastupanje kapitalizma išta značilo, zagovornici moraju da finansiraju svoj cilj – da održavaju javne sastanke, štampaju pamflete, da zakupljuju vreme na radiju, izdaju novine i časopise i tako dalje. Kako da sakupe sredstva? U socijalističkom društvu verovatno ima ljudi sa visokim dohotkom, možda čak velikim kapitalom u obliku vladinih obveznica i sličnog, ali to bi obavezno bili visoki funkcioneri. Moguće je zamisliti nižeg socijalističkog službenika kako zadržava svoj posao, iako se otvoreno zalaže za kapitalizam. Ali teško je zamisliti najvišeg socijalističkog funkcionera kako finansira ovakve ,,subverzivne” aktivnosti.

Jedini izvor sredstava bio bi da veći broj nižih službenika prikupi manje iznose. Ali ovo nije pravi odgovor. Da bi se iskamčila ova sredstva, mnogi ljudi bi već trebalo da budu ubeđeni u to, a naš problem je kako da započnemo i finansiramo kampanju za tako nešto. Radikalni pokreti u kapitalističkim društvima nikad nisu finansirani na ovaj način. Oni su imali podršku nekoliko bogatih pojedinaca koji su bili ubeđeni u nešto, kao Frederik Vanderbilt Fild (Field), ili Anita Mekormik Blejn (McCormick Blaine) ili Korlis Lamont, da pomenemo neka, danas istaknuta imena, ili Fridrih Engels, ako idemo još dalje u prošlost. Ovo je uloga nejednakosti bogatstva u čuvanju političke slobode koja se retko primećuje – uloga pokrovitetja.

U kapitalističkom drustvu neophodno je samo ubediti nekoliko bogatih ljudi da daju sredstva za bilo koju ideju, ma koliko čudnu, a takvih osoba ima mnogo, usled čega je mnogo nezavisnih fokusa podrške. Naravno, nije nužno ni ubediti ljude ili finansijske ustanove koje imaju sredstva u ispravnost ideja koje se propagiraju. Samo ih treba ubediti da to propagiranje može da bude finansijski uspešno; da će novine ili časopis ili knjiga ili neki drugi poduhvat doneti profit. Konkurentni izdavač, na primer, ne može sebi da dozvoli da štampa samo štivo sa kojim se on lično slaže; njegov kriterijum mora da bude verovatnoća da će tržište biti dovoljno veliko da mu vrati ono što je uložio.

Na ovaj način tržište prekida začarani krug i omogućava finansiranje ovakvih poduhvata malim parama velikog broja ljudi koje prethodno ne treba ubeđivati. Ovakvih mogućnosti nema u socijalističkom društvu; postoji samo svemoćna država.

Napregnimo sada maštu i pretpostavimo da je socijalistička vlada svesna tog problema i da je sastavljena od ljudi željnih da sačuvaju slobodu. Da li vlada može da nabavi sredstva? Možda može, ali je teško videti kako. Mogla bi da otvori biro za pomoć subverzivnoj propagandi. Ali kako bi izabrala koga da pomaže? Ako bi davala pomoć svakom ko je traži, vrlo brzo bi ostala bez sredstava, jer socijalizam ne može da porekne elementarni ekonomski zakon da dovoljno visoka cena povlači za sobom veliku potporu. Ako zastupanje radikalnih ciljeva donosi dovoljnu nadoknadu, ponuda zastupnika će biti neograničena.

Štaviše, sloboda da se zastupaju nepopularne stvari ne povlači da takvo zastupanje ništa ne košta. Naprotiv, ni jedno društvo ne bi bilo stabilno kad bi zastupanje radikalne promene bilo bez troškova, kad bi bilo mnogo manje dotirano. Potpuno je prikladno da ljudi podnose žrtve da bi zastupali ciljeve u koje iskreno veruju. Naravno, važno je sačuvati slobodu samo za ljude koji su spremni na samopregor, jer se inače sloboda srozava do povlastice i neodgovornosti. Suština je u tome da cena zastupanja nepopulamih ciljeva bude podnošljiva i nerestriktivna.

Ali još nismo gotovi. U društvu slobodnog tržišta dovoljno je imati sredstva. Snabdevači papirom voljni su da ga prodaju Daily Workeru isto kao i Wall Street Journalu. U socijalističkom društvu ne bi bilo dovoljno imati sredstva. Hipotetički pristalica kapitalizma morao bi da ubedi vladinu fabriku da mu proda papir, vladinu štampariju da mu štampa pamflete, vladinu poštu da ih razdeli narodu, vladinu agenciju da mu izda prostor za govore i tako dalje.

Možda postoji neki način na koji bi se prevazišle ove teškoće i sačuvala sloboda u socijalističkom društvu. Ne može se reći da je to potpuno nemoguće. Jasno je, međutim, da postoje veoma realne teskoće da se osnuju ustanove koje će efikasno čuvati mogućnost razlike u mišljenju.

Koliko ja znam, nema pristalica socijalizma i slobode koji su se stvarno suočili sa ovim pitanjem ili bar počeli institucionalno organizovanje koje bi dozvolilo slobodu u okviru socijalizma. Nasuprot tome, jasno je kako kapitalističko društvo slobodnog tržišta podstiče slobodu.

Upadljiv konkretan primer ovih apstraktnih načela predstavlja iskustvo Vinstona čerčila (Churchill). Od 1933. do izbijanja Drugog svetskog rata, čercilu nije bilo dozvoljeno da govori preko britanskog radija koji je, naravno, bio vladin monopol pod upravom BBC-ja. Reč je bila o prvom građaninu države, članu Parlamenta, ranije ministru kabineta, čoveku koji je očajnički pokušavao, svim mogućim sredstvima, da ubedi svoje sunarodnike da preduzmu korake kako bi odbili pretnju Hitlerove Nemačke. čerčilu nije bilo dozvoljeno da Britancima govori preko radija, jer je BBC bio vladin monopol a njegov položaj suviše ,,sporan”.

Još jedan tako očit primer, zabeležen 26. januara 1959. u Timeu, ima veze sa gašenjem ,,crne liste”. Ovako kaže Timeova priča: Ceremonija dodeljivanja Oskara je najviši domet dostojanstva Holivuda, ali pre dve godine dostojanstvo je zadobilo udarac. Kad je neki Robert Rič (Rich) proglašen za najboljeg scenaristu za Hrabrog čoveka (.The Brave One) , on se nikad nije pojavio da primi nagradu. Robert Rič je bio pseudonim koji je sakrivao jedaog od oko 150 scenarista… sa ,,crne liste” filmske industrije od 1947. godine, osumnjičenih da su komunisti ili njihovi simpatizeri; Ovaj slučaj je bio naročito neprijatan jer je Filmska akademija zabranila svim komunistima ili pristalicama 5. amandmana da učestvuju u konkurenciji za Oskara. Prošle nedelje su i Pravilo o komunistima i misterija Ričovog tdentiteta iznenada bili obelodanjeni.

Ispostavilo se da je Rič u stvari Dalton (Johny Got His Gun) Trambo (Trumbo), jedan od ,,desetorice holivudskih scenarista – osobenjaka” koji su 1947. godine odbili da svedoče na saslušanju o komunizmu u filmskoj industriji. Producent Frenk King je uporno tvrdio da je Robert Rič ,,neki mladić sa bradom iz Španije”: ,,Obavezni smo prema našim deoničarima da kupujemo najbolje scenarije. Trambo nam je doneo Hrabrog čoveka i mi smo ga kupili…”

U stvari, to je bio zvanični kraj holivudske ,,crne liste”. Za zabranjene scenariste, nezvanični kraj je nastupio mnogo ranije. Tvrdi se da su za najmanje petnaest odsto holivudskih filmova scenario napisali scenaristi sa ,,crne liste”. Producent King je izjavio: ,,U Holivudu ima više duhova nego igde. Svaka kompanija u gradu sarađivala je sa scenaristima sa ‘crne liste’. Mi samo prvi potvrđujemo ono što svi znaju.”

čovek može da veruje, kao što ja verujem, da bi komunizam uništio svu našu slobodu, čovek može da bude protiv njega svim srcem, pa da ipak istovremeno veruje da je u slobodnom društvu nepodnošljivo da nekog sprečavaju da sklapa dobrovoljne, uzajamno privlačne aranžmane sa drugima samo zato što on veruje u komunizam ili ga propagira. Njegova sloboda uključuje i slobodu da propagira komunizam. Sloboda uključuje i slobodu drugih da ne posluju s njim pod tim okolnostima. Holivudska ,,crna lista” bila je čin neslobode koji uništava slobodu zato što je bila tajni sporazum što je koristio prinudna sredstva da spreči dobrovoljnu razmenu. Nije uspeo zato što je ljudima, zbog tržišta, bilo skupo da održavaju tu ,,crnu listu”, Komercijalni naglasak, činjenica da ljudi koji vode preduzeća imaju podsticaj da zarade što više novca, štitila je slobodu pojedinaca sa ,,crne liste” dajući im drugačiji oblik zaposlenja i podstičući ljude da ih zapošljavajiu.

Da su Holivud i filmska industrija bili državna preduzeća ili da je u Engleskoj to bilo pitanje zapošljavanja u BBC-ju, teško je poverovati da bi ,,holivudska desetorica” ili njima slični našli zaposlenje. Isto tako, teško je poverovati da bi pod ovim okolnostima verni sledbenici individualizma i privatnog preduzetništva ili verni sledbenici bilo kog drugog gledišta osim statusa quo mogli da dobiju posao.

Makartizam je još jedan primer uloge tržišta u čuvanju političke slobode iz našeg iskustva. Potpuno izvan bitnih pitanja koja su tu u igri i valjanosti optužnica, kakvu su zaštitu imali pojedinci, a naročito vladini službenici, od neodgovornih optužbi i čeprkanja po stvarima koje su otkrivali protiv njihove volje? Njihovo pozivanje na Peti amandman bilo bi samo prazna sprdnja da nije bilo alternative državnom zaposlenju.

Njihova osnovna zaštita bilo je postojanje privatne tržišne ekonomije u kojoj su mogli da zarade za život. Ni tako ova zaštita nije bila apsolutna. Mnogi potencijalni privatni poslodavci bili su, ispravno ili pogrešno, protiv zapošljavanja ovih ljudi prikovanih na stub srama. Moguće da je u ovom slučaju bilo mnogo manje opravdanja za troškove nametnute mnogim uspešnim ljudima nego za troškove koji se obično nameću ljudima koji zastupaju nepopularne stvari. Ali u svemu tome važno je da su ti troškovi bili ograničeni i ne preterano visoki, kao što bi bili da je državno zaposlenje bilo jedina mogućnost.

Interesantno je napomenuti da je nesrazmerno veliki udeo umešanih ljudi očito otišao u najkonkurentnije sektore ekonomije – malu privredu, trgovinu, poljoprivredu – tamo gde se tržište najviše približava idealu slobodnog tržišta. Niko ko kupuje hleb ne zna da li pšenicu od koje se hleb pravi gaji neki komunista, republikanac, fašista, crnac ili belac. Ovo ilustruje način na koji bezlično tržište odvaja ekonomske aktivnosti od političkih pogleda i štiti ljude od diskriminacije u ekonomskim aktivnostima iz razloga koji su
irelevantni za njihovu produktivnost – bilo da su ovi razlozi povezani sa njihovim pogledima ili bojom kože.

Kao što ovaj primer pokazuje, grupe u našem društvu čiji je ulog najveći u očuvanju i jačanju konkurentskog kapitalizma jesu one manjinske grupe koje najlakše mogu da postanu predmet nepoverenja i mržnje većine – crnci, Jevreji, stranci, da pomenemo samo najočiglednije. Da paradoks bude veći, neprijatelji slobodnog tržišta – socijalisti i komunisti – regrutovani su u natproporcionalnoj srazmeri baš iz ovih grupa.Umesto da priznaju da ih je postojanje tržišta zaštitilo od stavova njihovih sunarodnika, oni pogrešno tržištu pripisuju preostalu diskriminaciju.

________________________________________________

Milton Fridman – “Odnos ekonomske i političke slobode“ predstavlja prvo poglavlje Fridmanove knjige Kapitalizam i sloboda, kod nas objavljene u ediciji Global Book (Milton Friedman, Kapitalizam i sloboda, Global Book, Novi Sad, 1997.) - Prevod: Zoe Pavlović

Izvor: Katalaksija.com/Liberty.ba
NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Liberty.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.
Popularno