Mizesova zaostavština feminizmu

U feminističkim krugovima koji slobodno tržište vide kao instituciju za tlačenje klase žena od klase muškaraca, retko će se čuti ime čuvenog austrijskog ekonomiste Ludviga fon Mizesa (Ludwig von Mises). Kada bi se Mizes i pojavio kao tema, politička nekorektnost njegovih shvatanja o ženskoj prirodi izazvala bi još veću odbojnost. Na primer, u delu Socialism: An Economic and Sociological Analysis on kaže: „Možda žena ima mogućnost da bira između odbacivanja najveće ženske radosti – materinstva - i muškog razvoja ličnosti kroz akciju i izazove. A možda ona nema takav izbor.“

Piše: VENDI MEKELROJ

Sa ovih borbenih reči Mizes je prešao na političko tumačenje samog feminističkog pokreta. Po njemu, ako feminizam teži ekonomskim i zakonskim slobodama koje omogućavaju ženi da postane nezavisna, onda on nije ništa drugo nego „struja u velikom liberalnom pokretu, koji zastupa mirnu i slobodnu evoluciju“. Sa druge strane, ako teži promeni „institucija društvenog života sa idejom da će to omogućiti uklanjanje prirodnih prepreka“, onda je feminizam „duhovno dete Socijalizma“. Uostalom, jedna od osobina socijalizma jeste pokušaj promene prirode i prirodnih zakona reformom socijalnih institucija. Primer za to je pokušaj da se ponuda i tražnja uređuju planskom ekonomijom.

Liberalni feminizam šezdesetih godina dvadesetog veka (takozvani „drugi talas feminizma“) ličio je, u nekim aspektima, na ono što Mizes opisuje kao „struja“ klasičnog liberalizma. Mada je pokret imao snažne predrasude u vezi sa kapitalizmom, veliki deo aktivnosti liberalnih feministkinja imao je cilj da ukloni zakonske prepreke i nejednakosti sa kojima se suočavaju žene. Apel za zakonskom jednakošću dostigao je vrhunac u martu 1978. kada je sto hiljada demonstranata marširalo na Vašington da izrazi odlučnu podršku propalom amandmanu o jednakim pravima (ERA - Equal Rights Amendment).

Feminizam

Feministkinje šezdesetih godina bile su sklone tome da muškarce posmatraju kao neposlušne partnere koje je trebalo podsećati na njihove društvene odgovornosti - od priznavanja ženske sposobnosti na radnom mestu do podele roditeljskih obaveza kod kuće. Prema današnjim standardima, međutim, to neprijateljstvo izraženo prema muškarcima u šezdesetim godinama bilo je prigušeno. U duhu priznavanja prisustva muških članova, National Organization of Women promenila je ime u National Organization for Women.

U međuvremenu, u pozadini je druga vrsta feminizma stvarala posebnu ideologiju koju bi Mizes smatrao u celosti “duhovnim detetom Socijalizma”. U knjizi Who Stole Feminism? autorka Kristina Hof Somers (Christina Hoff Sommers) ovu ideologiju naziva „rodni feminizam“, feminizam zasnovan na rodu, zato što posmatra žene i muškarce kao odvojene i nužno antagonističke klase. Rodne feministkinje zaključuju da sva zla koja imaju uticaja na ženu, od silovanja na sastanku, do platnih razlika, proističu iz muškog sistema dominacije nazvanog patrijarhat koji je delimično oličen u kapitalizmu. U svojoj knjizi Of Woman Born, pionirska rodna teoretičarka Edrijen Rič (Adrienne Rich) definisala je patrijarhat na sledeći način: „... moć očeva: porodični socijalni, ideološki, politički sistem u kome muškarci silom, direktnim pritiskom ili preko rituala, tradicije, zakona i jezika, običaja, pravila ponašanja, obrazovanja i podele rada...u njemu se žena uvek potčinjava muškarcu.“

Andrea Dvorkin (Andrea Dworkin) je pisala o emocionalnom uticaju patrijarhata u knjizi Our Blood: „U patrijarhatu, svaka žena je žrtva, prošla, sadašnja i buduća. U patrijarhatu, kćerka svake žene je žrtva, prošla, sadašnja i buduća. U patrijarhatu, sin svake žene je njen potencijalni izdajnik i takođe neizbežni silovatelj ili eksploatator druge žene“.

Muškarci nisu više bili samo neposlušni partneri. Rodne feministkinje su redefinisale suprotni pol u posebnu političku klasu čiji interesi su inherentno suprotstavljeni ženinim. U teoriji koja je usledila, Dvorkin je proglasila sve muškarce silovateljima. Kejt Milet (Kate Millett) je pozivala na kraj porodice. Ketrin Mekinon (Catharine MacKinnon) je proglasila brak, silovanje i prostituciju nerazdvojivim.

Posmatrano kroz političke naočari rodnog feminizma, muškost nije više bila biološka već kulturna i ideološka osobina. U knjizi Toward a Feminist Theory of the State, Mekinonova insistira da je „muškarac socijalni i politički koncept a ne biološka osobina.“ U Our Blood, Dvorkinova se slaže: „Da bismo zaustavili...sistematsko zlostavljanje svih nas, moramo uništiti same definicije muškosti i ženskosti, muškaraca i žena...“ Muškost nije mogla biti reformisana. Morala je da bude eliminisana.

Sa smrću ERA-e i razočaranjem liberalnih feministkinja koje je usledilo, ideologija rodnog feminizma izbila je u prvi plan i počela da vrši ključni uticaj na mnoga pitanja. Zaista, nije preterano tvrditi da veliki deo glavne struje današnjeg feminizma jeste zasnovan na verziji klasne analize rodnog feminizma.

Upravo u vezi sa ovim teorijskim pitanjem Mizes daje pronicljive uvide o modernom feminizmu.

Analiza klase i kaste

Klasa nije ništa drugo nego proizvoljno grupisanje jedinki koje dele zajedničke karakteristike definisane iz neke epistemološke perspektive. Ukratko, ono što definiše klasu određeno je svrhom onoga ko definiše. Na primer, istraživač koji proučava zloupotrebu droga podeliće društvo na klase korisnika droga i onih koji ne koriste droge. Možda će zatim napraviti potklase unutar korisnika droga na osnovu konkretne supstance koju koriste, učestalosti uzimanja droge, ili nekog drugog faktora koji je važan za istraživački cilj. Klase se mogu definisati skoro na osnovu bilo kog činioca koji je bitan onome ko definiše, kao što su prihod, boja kose, godine, nacionalnost, seksualne navike itd.

Klasna analiza je više od epistemološkog instrumenta za rodne feministkinje. Ona je pretvorena u ideološki instrument. Odnosno, članovi klase muškaraca ne dele samo identitet zasnovan na određenim fizičkim karakteristikama, oni takođe dele posebne političke i društvene interese na osnovu identiteta. Glavni interes je držanje klase žena pod kontrolom. Stoga koncept pola kao klase postaje toliko važan da predstavlja uzročni činilac, tj. on predviđa i određuje kako će se članovi klase ponašati.

Klasna analiza je povezana sa Karlom Marksom, koji ju je popularisao kao političko sredstvo za definisanje interesa i ponašanja - glavna politička karakteristika koja definiše pripadnost klasi pojedinca jeste njegov odnos prema sredstvima za proizvodnju, tj. da li je kapitalista ili radnik. Ovo je oblik relacione klasne analize koja opisuje klasu na osnovu njenih odnosa prema jednoj instituciji, u ovom slučaju kapitalističkom sistemu.

Koncept klase, međutim, ima dublju istoriju unutar individualističke misli, i ona prethodi marksizmu. Na primer, u Americi, džefersonovac Džon Tejlor (John Taylor) iz Karoline je tvrdio da njegovi savremenici koji su bili uključeni u bankarske aktivnosti čine „papirnu aristokratiju“, posebnu klasu u društvu koja profitira na račun drugih. Albert Džej Nok (Albert Jay Nock) je raširio ideju Franca Openhajmera (Franz Oppenheimer) da je ključna razlika između onih koji koriste politička sredstava za postizanje ciljeva i onih koji koriste ekonomska sredstva. Ovaj koncept klasne analize još postoji unutar individualističke misli. Klasa je definisana u odnosu na instituciju državne moći, odnosno, pitanje je da li je individua pripadnik onih koji vladaju ili onih kojima se vlada. Da li koristi politička sredstva ili je njihova žrtva?

Dvadesetovekovno američko društvo postavlja problem marksističkoj analizi koja veruje u nepromenljive klasne interese tj. da je radnička klasa inherentni neprijatelj kapitalista. Ipak, američko društvo je skoro definisano fluidnošću klasne strukture i interesa. Ljudi često menjaju svoje određenje pripadnosti klasama, od radnika do kapitaliste, od niže do više klase. Ranije kulture, kao što je predrevolucionarna Francuska, stvarale su jasne zakonske granice između klasa i priznavale različita prava svakoj od njih. čak su i u osamnaestovekovnoj i devetnaestovekovnoj Americi (ponekad reklamiranoj kao „besklasno društvo“) mnogim kategorijama ljudi bile uskraćene zakonske privilegije, na primer glasanje. Kada zakon postane univerzalno primenljiv, klasne barijere padaju.

Fluidnost modernog američkog društva ne predstavlja nikakav teorijski problem za Mizesov pojam klase. Za njega je klasa stvar zajedničkog identiteta a ne zajedničkih interesa. Radnička klasa može deliti zajedničke ciljeve u području ekonomije, ali to ne određuje niti predviđa subjektivne vrednosti i interese njenih članova. U slobodnom tržištu sa jednakošću svih pred zakonom, očekuje se stalna promenu u klasnoj strukturi. U delu The Anti-Capitalistic Mentality Mizes definiše „tri progresivne klase društva“, tj. „one koje štede, one koje investiraju kapitalna dobra i one koje razvijaju nove metode za upotrebu kapitalnih dobara“ i objašnjava: „Svako je slobodan da se priključi redovima tri progresivne klase u kapitalističkom društvu. Ove klase nisu zatvorene kaste. članstvo u njima nije privilegija koju pojedinac dobija od neke više instance niti ga nasleđuje od predaka. Ove klase nisu klubovi i insajderi nemaju nikakvu moć da spreče ulazak pridošlice.“

Mizes naziva kastama one statične klase koje funkcionišu pomoću zakonskih nejednakosti. One se stvaraju onda kada se postave zakonske barijere koje cementiraju ljude u klase i sprečavaju društvenu pokretljivost. U Socializmu Mizes proširuje značenje kaste i na pripadnike staleža: „Staleži su bili zakonske institucije a ne ekonomske činjenice. Svaki čovek je bio rođen u jednom staležu i u principu ostajao u njemu do smrti...čovek je bio gospodar ili kmet, slobodan čovek ili rob, zemljovlasnik ili kmet vezan za zemlju, patricij ili plebejac - ne zato što je zauzimao određeni položaj u ekonomskom životu, već zato što je pripadao određenom staležu“. U suštini, kaste su zakonom određene klase koje stvaraju statično društvo.

U delu The Free and Prosperous Commonwealth, Mizes definiše statusno društvo kao ono koje se ne sastoji od građana sa jednakim pravima, već je podeljeno u rangove koji imaju određene dužnosti i prava...”

U kastinskom (a ne u klasnom) društvu su izbijali neizbežni konflikti između zakonskih kategorija ljudi koji su imali određene privilegije ili ograničenja. Stoga je kategorija „klasni rat“ pogrešna: trebalo bi reći „kastinski rat“. Štaviše, takozvani „klasni rat“ sadrži dodatnu konfuziju. Na primer, ova rečenica obično podrazumeva da postoji „jedinstvo interesa među članovima odvojenih klasa“. Ipak, kao što je Mizes objasnio u The Free and Prosperous Commonwealth, jedinstvo ne znači nužno zajedničke interese, pošto članovi klase teže da daju prioritet svojim ličnim interesima. Paradoksalno, ovo može da vodi do konkurencije među članovima klase a ne do jedinstva. Mizes piše:

„Upravo zbog toga što se ’klasni drugovi’ nalaze u istoj socijalnoj poziciji, nema jedinstva interesa među njima, već konkurencije. Na primer, radnik koji radi u uslovima koji su bolji od prosečnih, ima interes da isključi takmace koji bi mogli da umanje njegovu platu do nivoa prosečne...Dobro je poznato šta su učinile radničke partije u vezi sa ovim u svakoj zemlji tokom poslednjih nekoliko godina.“

Mizes je postavio ključna pitanja u vezi sa pojmovima kao što su „klasni interes“ i „klasni rat“. Da li zajednički interesi postoje odvojeno od skupa ličnih interesa pojedinaca? Ako postoje objektivni zajednički interesi, da li oni imaju prioritet nad subjektivnom vrednosnim sudovima svakog člana? Ako oni ne dominiraju nad individualnim preferencijama, kakva je vrednost „klasnih interesa“ u predviđanju ponašanja grupe?

Razmotrimo ova pitanja na primeru rodne feminističke ideologije.

Klasni konflikt u rodnom feminizmu

Prema ovoj ideologiji, rod je važan politički faktor koji definiše klasu (Mizes bi je nazvao kasta) u smislu njegovog odnosa prema instituciji patrijarhata. Muškarci ne samo da imaju zajednički identitet, već i političke i socijalne interese koji su u nužnom konliktu sa identitetom i interesima žena. Identitet klase može biti zasnovan na fizičkim karakteristikama, ali klasni interesi su ideološki. Uzmimo završni pasus uvoda dela Against Our Will autorke Suzan Braunmiler (Susan Brownmiller) koji govori o silovanju: „Saznanje mušakarca da njegove genitalije mogu poslužiti kao oružje koje izaziva strah mora biti tretirano kao jedno od najvažnijih otkrića preistorijskih vremena, pored pronalaska vatre...To je, ni manje ni više, svesni proces zastrašivanja kojim svi muškarci drže žene u stanju straha.”

Zajednički identitet zasnovan na istim genitalijama – zajednička muškost – navodi muškarce da svoje genitalije smatraju oružjem, iz čega nastaje zajednički interes da se silovanje koristi za zastrašivanje žena. Mizes bi rekao da je jedini mogući sledeći korak u ovom logičkom nizu, da muškarci kao klasa dele zajedničke genitalije. On bi snažno osporavao da svi članovi muške klase isto vrednuju ovu karakteristiku ili je koriste na kolektivan, umesto individualan način. činjenica da se muškarci takmiče za žene nesumnjivo stvara različite seksualne pristupe, uključujući zaštitu i porodičnu privrženost.

Mizes je doveo u pitanje samu osnovu teorije klasnog konfikta, koja počiva na pretpostavci da ono što jednoj klasi koristi mora oštetiti drugu. Kao što je ukazao u delu Socialism „Naučni smisao koncepta proizlazi iz njegove funkcije u teorijama kojima pripada. Izvan konteksta ovih teorija, on je samo intelektualna igračka“.

Mizesova teorija o tome kako društvo funkcioniše zasnovana je na klasičnoj liberalnoj misli, koja kaže da se saradnja dešava samo onda kada obe strane imaju korist iz razmene. Samo shvatanje koristi jeste ono što nagoni svaku stranu da deluje. čak i neprijateljstvo između radnika i kapitalista nestaje u situaciji jednakih individualnih prava zato što svaka grupa nema moć da iznudi saradnju od druge grupe. Grupni konfikti nužno nastaju samo ako se primeni sila u toj razmeni.

Rodni feminizam je zasnovan na drugačijoj teoriji: Mekinonova je ideologiju na odredila post-marksistički način, što podrazumeva usvajanje mnogih aspektata marksizma ali odbacivanje njegovog insistiranja na tome da je ekonomski, a ne polni položaj, važan faktor koji određuje klasu. Stoga rodni feminizam uključuje socijalističke ideje kao što je „višak rada“, a ona posmatra ljudsku saradnju kao proces kojim jedna grupa izvlači korist od druge grupe. Da bi se klasna nejednakost ispravila, nužno je da se učini upravo ono čega se slobodno tržište odriče – prisilna intervencija sa namerom da se osigura „socijalno pravedan“ ishod. Zakon mora delovati da bi osigurao korist jednoj klasi na račun ličnog interesa druge klase.

Konkretno, to znači da zakon mora delovati tako da donosi korist ženama koje su istorijski bile tlačene na račun muškaraca koji su bili tlačitelji. Mizesovim rečima, žene prestaju da budu klasa sa zajedničkim identitetom zasnovanim na zajedničkim karakteristikama i postaju kasta – grupa sa zakonski zaštićenim zajedničkim političkim i socijalnim interesima. Ova vrsta intervencije postoji u merama kao što su afirmativna akcija i „uporediva vrednost“.

Individualistička feministkinja sa sumnjama u klasnu teoriju

Feminizam koji se najviše oslanja na klasični liberalizam nesumnjivo je individualistički feminizam, koji svoj organizovan oblik dobija već u abolicionističkom pokretu u Americi. Kao individualistička feministkinja, ja dovodim u pitanje sam koncept klase unutar intelektualnog okvira individualizma. Jedan razlog je suštinski sukob koji postoji između pojma klase i drugih teorija u klasičnoj liberalnoj misli.

Razmotrimo subjektivnu teoriju vrednosti koju su opisali austrijski ekonomisti tvrdeći da nije moguće predvideti – čak ni na individualnom nivou – kako će bilo ko vrednovati određeni predmet ili mogućnost. Nije moguće predvideti šta će individua shvatiti kao svoj interes. Može se samo retrospektivno proceniti kako je interes bio shvaćen, istražujući kako je individua postupala prilikom svojih izbora. To je ono što se podrazumeva pod terminom “pokazane preferencije”. čak i tada, nakon što su analizirane pokazane preferencije pojedinca, nije moguće predvideti kako će on opažati svoj lični interes u budućnosti.

Subjektivna teorija vrednosti tvrdi da ne postoji predodređeni interes bilo koje vrste, posebno ne nekakav koji je odvojen od subjektivne ocene individue, kakav je objektivni klasni interes. Ukratko, dva čoveka koja imaju zajedničke klasne karakteristike, recimo, penzionisani radnici fabrike Ford, mogu imati ekstremno različite percepcije ličnog interesa i tako pokazati potpuno drugačije ponašanje.

Ova rezervisanost u vezi sa klasnom teorijom vraća nas na pitanje koje je pokrenuo Mizesov komentar: da li uopšte ima smisla govoriti o klasnom interesu koji bi postojao odvojeno od ličnih interesa članova klase? Da li uopšte ima smisla baviti se klasom kao empirijskim entitetom različitim od članova koji ga čine, osim na epistemološkom ili kognitivnom nivou?

Ludvig fon Mizes

Ipak, uprkos takvim rezervama, pojam klase očigledno ima vrednost u pristupu idejama i razumevanju određenih aspekata socijalnih odnosa. Na primer, „radnička klasa” zaista opisuje određeni ekonomski položaj i razdvaja ga od drugog položaja. Pitanje koje se postavlje jeste: da li identifikovanje članova klase pruža bilo kakvu informaciju o interesima te klase kao celine?

Trebalo bi, bar u jednom aspektu. Marksistička i rodna feministička teorija tvrde da, pošto pripada određenoj klasi, čovek deli zajedničke interese koji određuju njegovo buduće ponašanje. Ipak, moguće je tvrditi i suprotno - pošto je grupa pokazala slične preferencije ili ponašanje, njeni članovi pripadaju istoj klasi. Ipak, klasna pripadnost koja zavisi potpuno od prethodnog ponašanja, može imati veoma malo prediktivne vrednosti za budućnost.

Na primer, razmotrimo vladajuću klasu koja koristi politička sredstva. Prema pokazanim preferencijama, oni možda dele isti interes, na primer, zaštitu domaće proizvodnje pomoću carina. Štaviše, zajedničke su im labave veze sa državnim institucijama koje štite i podstiču ovaj interes, kao što stranci koji koriste ekonomska sredstva mogu imati iste veze sa institucijom slobodnog tržišta. Za klasni interes vladajuće klase može se reći da je institucionalizovan u ovom smislu.

Ipak, sa prividno jakom strukturom klasnog interesa, ne možemo predvideti buduće preferencije koje će pokazati pripadnici vladajuće klase. Istorija je puna ljudi čije delanje je suprotno pretpostavljenim klasnim interesima. Ljudska bića delaju na osnovu savesti, poslušnosti, religijskog ubeđenja, strasti, kaprica, pijanstva...čini se da je lista uzročnih faktora koji mogu odrediti ponašanje beskonačna.

Možda je najvrednija funkcija klasne analize, kao metodološkog sredstva u okviru individualističke misli, razumevanje istorije a ne predviđanje budućnosti. Drugim rečima, gledajući unazad, istraživač može da vidi da je konkretna osoba bila vlasnik robova i član društva sa pravom glasa pre građanskog rata. Njegova klasna – ili u ovom slučaju, kastinska – pripadnost može obezbediti uvid u način njegovog glasanja. Ipak, čak i tada, odnos uzrok-posledica ne može biti iscrtan između njegove kastinske pripadnosti i njegovog ponašanja, pošto drugi faktori (kao što je iskreno religijsko ubeđenje) mogu imati uzročno dejstvo.

Ukratko, individualistička tradicija kojoj individualistički feminizam pripada, dozvoljava ograničen okvir za koncept klasne analize. Okvir je zapravo toliko ograničen da koncept klase može biti lišen svoje prediktivne i uzročne vrednosti. Za neke ovo može značiti gubitak moćnog analitičkog instrumenta.

Ipak, svetla strana u vezi sa navodnim klasnim ratom između muškaraca i žena, jeste da ne postoji nužni konflikt između polova. činjenica da muškarci dele određene fizičke karakteristike ne govori ništa o njihovim individualno shvaćenim ličnim interesima, ili o tome kako će delovati u budućnosti. čak i ako bi se moglo pokazati da su muškarci i žene, kao klase, istorijski pokazali tendenciju da se sukobljavaju, to ništa ne govori o tome da li ćemo ostati neprijatelji u budućnosti.

Literatura

Susan Brownmiller, Against Our Will: Men, Women and Rape, New York: Bantam Books, 1976.

Andrea Dworkin, Our Blood: Prophecies and Discourses on Sexual Politics, New York: Harper and Row, 1976.

Catharine A. MacKinnon, Toward a Feminist Theory of the State, Cambridge, Mass.: Harvard, 1987.

Ludwig Von Mises, The Anti-Capitalistic Mentality, Princeton, N.J.: D. Van Nostrand, 1956.

----------------, The Free and Prosperous Commonwealth: An Exposition of the Ideas of Classical Liberalism, Princeton, N.J.: D.Van Nostrand, 1962.

----------------, Socialism: An Economic and Sociological Analysis, London: J.Cape, 1951.

Adrienne Rich, Of Woman Born: Motherhood as Experience and Institution, London: Virago, 1977.

*Originalni tekst: Mises' Legacy to Feminism, The Freeman, September 1997, Vol.47, No.9, pp.558-563.

dostupno na: http://www.ifeminists.net/introduction/essays/mises.html

**Vendi Mekelroj (Wendy McElroy) je jedna važnih savremenih libertarijanskih teoretičarki i aktivistkinja, izjašnjava se kao rotbardijanka i individualistička feministkinja


Prevod: Suzana Ignjatović

Izvor: Katalaksija/Liberty.ba
NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Liberty.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.
Popularno