Frederik Bastija: Zakon

Kada recenzent želi da oda posebno priznanje nekoj knjizi, on joj proriče da će se čitati i posle „sto godina”. Prvi put objavljen u vidu pamfleta, juna 1850., Zakon je star preko sto godina. A pošto su njegove istine večne, čitaće se i kad prođe sledeći vek.

Frederik Bastija

Frederik Bastija (1801-1850) je bio francuski ekonomista, državnik i pisac. Najviše je pisao u godinama koje su neposredno prethodile – ili sledile - Februarsku revoluciju 1848.godine. Bio je to period kada se Francuska ubrzano okretala totalnom socijalizmu. Kao predstavnik Zakonodavne skupštine, gospodin Bastija je proučavao i objašnjavao svaku socijalističku zabludu čim bi se pojavila i objašnjavao kako se socijalizam mora neizbežno degenerisati u komunizam. No, većina njegovih sunarodnika odlučila je da ignoriše njegovu logiku.

Zakon je ,ovde, ponovo predstavljen zato što je danas u Americi prisutna ista situacija kao u Francuskoj 1848.godine. Iste socijalističko-komunističke ideje i planovi, koji su tada bili prihvaćeni u Francuskoj, danas kolaju Amerikom. Objašnjenja i argumenti koje je tada izložio gospodin Bastija - od rečI do reči - podjednako važe i danas. Njegove ideje zaslužuju da ih pažljivo saslušamo.

PREDGOVOR

Država je ona velika izmišljotina pomoću koje svako pokušava da živi na račun svakog drugog.
Frederik Bastija


Frederik Bastija (1801 - 1850) zauzima posebno mesto u srcima i svesti prijatelja slobode. Tu nema misterije koju trebarešavati. Ključ Bastijinog apela je integritet i elegancija njegove poruke. Njegovo pisanje pokazuje čistotu i promišljenu strast koje su retke u savremenom svetu. Uvek je pisao da ga razumeju, da ubedi, a ne da impresionira ili pomete.

Posredstvom priče, Bastija je svojim francuskim sunarodnicima spretno srušio pogrešne predstave o ekonomiji. Kada nam, danas, u modernoj Americi, intelektualci i političari i dalje govore da nas slobodan ulaz inostranih proizvoda osiromašuje ili da destruktivni zemljotresi i uragani dovode do prosperiteta, stvarajući potrebu za ponovnom izgradnjom, vidimo rezultate kulture koja ne zna za Frederika Bastiju.

Ali, misliti da je Bastija samo ekonomista znači ne ceniti ga dovoljno. Bastija je bio filozof zakona prvog ranga. Ono što ga je napravilo takvim je Zakon". Pišući, dok je Francuska bila zavođena lažnim obećanjima socijalizma, Bastija se bavio zakonom u klastičnom smislu; on svoj razum usmerava na otkrivanje principa društvene organizacije koja najbolje odgovara ljudskim bićima.

Počinje priznanjem da pojedinci moraju dejstvovati da bi se održavali u životu. Oni to čine delujući svojim sposobnostima na prirodni svet i transformišući njegove komponente u korisne proizvode. „Život, sposobnosti, proizvodnja - drugim rečima, individualnost, sloboda, svojina - to je čovek,” piše Bastija. A kako se nalaze u samoj srži ljudske prirode, oni „prethode svom ljudskom zakonodavstvu i pretpostavljeni su mu.” Isuviše malo ljudi shvata tu poentu. Zakonodavni pozitivizam, mišljenje da nema dobrog i lošeg pre donošenja zakonodavstva, nažalost, muči čak i neke zagovornike individualne slobode (utilitarističke potomke Bentama, na primer). Ali, Bastija nas podseća: „Život, sloboda i svojina ne postoje zato što su ljudi stvorili zakone. Naprotiv, činjenica da su život, sloboda i svojina postojali ranije, upravo je i navela ljude da stvore zakone”.

Za Bastiju, zakon je odricanje. Složio se sa prijateljem koji je ista kao da je neprecizno reći da zakon treba da stvara pravdu. U stvari, zakon bi trebalo da sprečava nepravdu. „Pravda se postiže samo u odsustvu nepravde”. Ovo se nekim čitaocima može učiniti dubiozno. No, ako razmislimo, možemo videti da je slobodno i pravedno društvo ono koje se javlja kao posledica izostanka nasilne intervencije protiv pojedinaca; njihovog ostavljanja na miru.

Svrha zakona je odbrana života, slobode i svojine. On je, kaže Bastija, „kolektivna organizacija individualnog prava na zakonitu odbranu”. Svaki pojedinac ima pravo da brani svoj život, slobodu i svojinu. Za grupu pojedinaca se, stoga, može reći da ima „kolektivno pravo” da udruži resurse da se brani. „Stoga se princip kolektivnog prava - razlog njegovog postojanja, njegova legitimnost - zasniva na individualnom pravu. A zajednička snaga koja štiti ovo kolektivno pravo ne može, logično, imati nikakvu drugu svrhu niti zadatak od onog koji zastupa.” Ako je sama svrha zakona zaštita individualnih prava, onda se zakon ne može koristiti - bez kontradikcije -za ostvarivanje onoga što pojedinci nemaju pravo da rade. „Takvo izopačenje sile bilo bi...suprotno našoj premisi.” Rezultat bi bio nezakonit zakon.

Društvo zasnovano na ispravnom konceptu zakona bilo bi uređeno i napredno. Ali, nažalost, neki će odabrati pljačku umesto proizvodnje, ako prva zahteva manje napora od druge. Ozbiljna opasnost javlja se kada klasa ljudi koja stvara zakon (zakonodavstvo) pribegne pljački. Rezultat je, piše Bastija, „zakonita pljačka”. U početku, samo mala grupa zakonodavaca vrši legalnu pljačku. No, to može pokrenuti proces u kome se opljačkane klase bore da postanu deo izopačenosti zakona umesto da teže njegovom ukidanju. „Kao da je neophodno da, pre no što nastupi vladavina pravde, svako pretrpi okrutnu odmazdu - neki zbog toga što su loši, a neki zbog toga što ne razumeju stvari.”

Rezultat opšte legalne pljačke je moralni haos, upravo zato što su zakon i moral suprotstavljeni. „Kad zakon i moral protivreče jedan drugom, građanin je suočen sa surovom alternativom: ili da izgubi osećaj za moral ili da izgubi poštovanje prema zakonu.” Bastija ističe da je, za mnoge ljude, sve ono što je zakonito i opravdano. Zato zapadaju u konfuziju.I konflikt.

Sve dok priznajemo da se zakon može odvratiti od svog pravog cilja - da može da narušava svojinu umesto da je štiti, svako će želeti da učestvuje u izradi zakona, bilo da bi se zaštitio od pljačke ili da bi ga iskoristio zarad pljačke. Politička pitanja će uvek biti štetna, dominantna i zaokupljaće sve živo. Biće tuče na vratima Zakonodavne palate, a ni borba unutar nje neće biti manje žestoka.
Zvuči poznato?

Bastija - pored želje za plenom - nalazi još jedan motiv koji stoji iza legalne pljačke: „Lažnu filantropiju”. Opet, on vidi protivurečnost. Ako filantropija nije dobrovoljna, ona uništava slobodu i pravdu. Zakon ne može dati ništa što prvo nije uzeto njegovom vlasniku. On tu analizu primenjuje na sve vrste vladinih intervencija, od carina do, takozvanog, javnog obrazovanja.

Bastijine reči su sveže kao da su danas napisane. On objašnjava da leganu pljačku možemo prepoznati ako potražimo zakone koji dozvoljavaju da se svojina jednog lica da nekom drugom. Takve zakone treba ukinuti „bez odlaganja”. Ali , upozorava on, „osoba koja profitira od ovog zakona će se gorko žaliti, braneći svoja stečena prava,”svoja ovlašćenja. Bastijin savet je direktan: „Ne slušajte ovu sofistiku uticajnih krugova. Prihvatanje ovih argumenata ugradiće legalnu pljačku u celokupan sistem. U stvari, to se već dogodilo. Obmana današnjice je pokušaj da se svako obogati na račun svakog drugog.”

Globalni stav koji je pozadina izopačenja zakona, piše Bastija, smatra čoveka pasivnim entitetom, kome nedostaje sopstveni pokretač i koji čeka ruku i plan mudrog zakonodavca. On citira Rusoa: „Zakonodavac je mehaničar koji pronalazi mašinu”. Sen-Žista: „Zakonodavac naređuje budućnosti. Na njemu je da hoće dobro čovečanstvu. Na njemu je da ljude napravi onim što on hoće da budu.” I, poput brijača oštrog, Robespjera: „Funkcija vlasti je da usmerava fizičke i moralne snage nacije prema cilju zbog kojeg je i stvorena politička zajednica.”

Bastija ponavlja osudu „čoveka sistema” Adama Smita, koji vidi ljude kao proste pione koje treba pomerati po šahovskoj tabli. Da bi ostvario svoje ciljeve, zakonodavac mora suzbiti ljudske razlike jer one remete plan. Nametnuta pokornost (ima li kakve druge?) je pravilo dana. Bastija,u tom smislu, citira nekoliko pisaca, a onda odgovara:

„Oh, uzvišeni pisci! Molim vas, setite se ponekad da su ta glina, taj pesak i to stajsko đubrivo, kojima tako proizvoljno raspolažete, ljudi! Oni su vam ravni! Oni su inteligentna i slobodna ljudska bića poput vas! Kao i vi, i oni su od Boga dobili sposobnost da uočavaju, da planiraju unapred, da misle i da sami prosuđuju!”
Posle citiranja nekoliko pisaca koji su toliko spremni da se posvete ponovnom izmišljanju ljudi, Bastija više ne može da kontroliše svoj užas: „Ah, vi bedna stvorenja! Vi, koji mislite da ste tako veliki! Vi, koji prosuđujete da je čovečanstvo tako malo! Vi, koji želite sve da reformišete! Zašto ne reformišete sebe same? Taj zadatak bio bi sasvim dovoljan.”

Bastija ne može da dozvoli ni neograničenoj demokratiji da umakne njegovom domašaju. Sa uobičajenom elegancijom, zadire pravo u srž problema. Demokrata pozdravlja narodnu mudrost. Iz čega se ta mudrost sastoji? Iz sposobnosti da izaberu svemoćne zakonodavce - i to je sve. „Ljudi, koji su za vreme izbora bili tako mudri, tako oralni i tako savršeni, sada nemaju nikakvih sklonosti; ili, ako ih imaju, to su sklonosti koje vuku dole, u degradaciju... ako su ljudi onako nesposobni, onako nemoralni i onako neuki kako to ističu političari, zašto se onda pravo glasa tih istih ljudi brani sa takvim ostrašćenim insistiranjem?” I „ako su prirodne sklonosti čovečanstva toliko rđave da nije bezbedno dozvoliti ljudima da budu slobodni, kako to da su sklonosti tih organizatora uvek pozitivne?”

Bastija završava svoju knjigu prodornim pozivom na slobodu i odbacivanjem svih predloga da se ljudima nametne neprirodno društveno uređenje. On preklinje sve „zakonodavce i dobročinitelje [neka] odbace sve sisteme i probaju slobodu.”

Godinama posle prvog objavljivanja Zakona, malo toga napisanog u tradiciji klastičnog liberalizma, može se približiti njegovoj čistoći, snazi, njegovom skoro poetskom kvalitetu. Avaj, daleko od toga da je svet naučio lekcije Zakona. Bastiju bi ražalostilo u šta se Amerika pretvorila. Upozorio nas je. Identifikovao je principe neophodne za pravo ljudsko društvo i učinio ih pristupačnim svima. U borbi za okončanje legalizovane pljačke etatizma i odbranu individualne slobode, šta se još moglo tražiti od jednog čoveka?


Novembar, 1995.god. Šeldon Ričmen


ZAKON


Zakon - izopačen! I policijske snage države izopačene zajedno sa njim! Zakon, kažem, ne samo okrenut od svog pravog cilja, već nateran da sledi sasvim suprotan cilj! Zakon - pretvoren u oružje svakojake pohlepe! Umesto da kontroliše zločin, zakon - i sam kriv za zla koja bi trebalo da kažnjava!

Ako je ovo tačno, to je ozbiljna činjenica, i moralna dužnost mi nalaže da na to skrenem pažnju svojim sugrađanima.

Život je Božji dar

Bog nam je dao dar koji obuhvata sve druge darove. To je dar života - fizičkog, intelektualnog i moralnog života.

Ali, život se ne može sam održavati. Stvaralac života nam je poverio odgovornost da ga čuvamo, razvijamo i usavršavamo. Da bi to ostvarili, snabdeo nas je nizom čudesnih sposobnosti. I smestio nas usred raznovrsnih prirodnih resursa. Delujući našim sposobnostima na te prirodne resurse, pretvaramo ih u proizvode i koristimo. Ovaj proces je neophodan da bi život tekao svojim određenim tokom.

Život, sposobnosti, proizvodnja - drugim rečima, individualnost, sloboda, svojina - to je čovek. I, uprkos lukavosti veštih političkih lidera, ova tri Božja dara prethode svom ljudskom zakonodavstvu i pretpostavljena su mu.

Život, sloboda i svojina ne postoje zato što su ljudi stvorili zakone. Naprotiv, činjenica da su život, sloboda i svojina postojali ranije, upravo je i navela ljude da stvore zakone .

Šta je zakon?

Šta je, onda, zakon? To je kolektivna organizacija individualnog prava na zakonitu odbranu.

Svako od nas ima prirodno pravo - od Boga - da brani svoju ličnost, svoju slobodu i svoju svojinu. Ovo su tri osnovna životna zahteva i očuvanje svakog od njih u potpunosti zavisi od očuvanja ona druga dva. Jer, šta su naše sposobnosti nego produžetak naše individualnosti? A šta je svojina nego produžetak naših sposobnosti?

Ako svaka osoba ima pravo da brani - čak i silom - svoju ličnost, svoju slobodu i svoju svojinu, onda sledi da grupa ljudi ima pravo da organizuje i podržava zajedničku snagu radi stalne zaštite tih prava. Stoga se princip kolektivnog prava - razlog njegovog postojanja, njegova legitimnost - zasniva na individualnom pravu. A zajednička snaga koja štiti ovo kolektivno pravo ne može, logično, imati nikakvu drugu svrhu niti zadatak od onog koji zastupa. Zato, pošto pojedinac ne može zakonito da koristi silu protiv ličnosti, slobode ili svojine drugog pojedinca, se onda zajednička sila - iz istog razloga - ne može zakonito koristiti za uništavanje ličnosti, slobode ili svojine pojedinaca ili grupa.

Takvo izopačenje sile bilo bi, u oba slučaja, suprotno našoj premisi. Sila nam je data da branimo svoja individualna prava. Ko će se usuditi da kaže da nam je sila data da bi uništavali ista ta prava naše braće? Pošto nijedan pojedinac koji nezavisno deluje ne može zakonito da koristi silu radi uništavanja prava drugih, zar iz toga logično ne sledi da se isti princip primenjuje i na zajedničku silu koja nije ništa drugo do organizovana kombinacija individualnih sila?

Ako je to tačno, onda ništa nije očiglednije od ovog: zakon je organizacija prirodnog prava zakonite odbrane. On je zamena individualnih sila zajedničkom silom. A ova zajednička sila treba da čini samo ono što pojedinačne sile imaju prirodno i zakonito pravo da učine: da štite lica, slobode i svojine; da očuvaju prava svakog i dovedu do toga da pravda vlada nad svima nama.

Pravedna i trajna vlast

Kada bi nacija počivala na ovim temeljima, čini mi se da bi među ljudima vladao red, kako u mislima tako i u delima. čini mi se da bi takva nacija imala najjednostavniju, najprihvatljiviju, najekonomičniju, najograničeniju, najmanje ugnjetavačku, najpravedniju i najtrajniju moguću vladu - ma kakva bila njena politička forma.

Pod takvom administracijom, svako bi shvatio da ima sve privilegije, kao i sve odgovornosti svoje egzistencije. Niko ne bi imao nikakav spor sa vladom, pod uslovom da se njegova ličnost poštuje, da je njegov rad slobodan i da su plodovi tog rada zaštićeni od svakog nepravednog napada. Kad postignemo uspeh, ne bismo morali da zahvaljujemo državi na svom uspehu. A kada, pak, doživimo neuspeh, ne bismo pomišljali na to da za svoju nesreću krivimo državu više no što je seljaci okrivljuju zbog grada ili mraza. Država bi se osećala samo preko neprocenjivih blagoslova bezbednosti koje bi obezbeđivao ovakav koncept vlasti.

Može se dalje konstatovati da bi se, zahvaljujući nemešanju države u privatne poslove, naše potrebe i njihovo zadovoljavanje razvijali na logičan način. Ne bismo viđali siromašne porodice koje traže književno obrazovanje pre nego što dobiju hleb. Ne bismo gledali gradove naseljene na račun seoskih okruga, niti seoske okruge na račun gradova. Ne bismo gledali velika pomeranja kapitala, radne snage i stanovništva izazvana zakonodavnim odlukama.

Izvori naše egzistencije postali su neizvesni i nepouzdani zbog takvih pomeranja koja je izazvala država. A, osim toga, ovakvi zakoni opterećuju vladu većim odgovornostima.

Potpuno izopačenje zakona


Ali, nažalost, zakon se nikako ne ograničava na svoje prave funkcije. I, kada prevaziđe svoje prave funkcije, to ne čini samo u nekim nevažnim i spornim pitanjima. Zakon je otišao dalje od toga; on je delovao direktno suprotno svojoj sopstvenoj svrsi. Zakon je korišćen da uništi svoj sopstveni cilj: primenjen je za uništavanje pravde koju je trebalo da održava; za ograničavanje i uništavanje prava koja je, po svojoj stvarnoj nameni, trebalo da poštuje. Zakon je stavio kolektivnu silu na raspolaganje beskrupuloznim ljudima koji žele da, bez rizika, eksploatišu ličnost, slobodu i svojinu drugih. Pretvorio je pljačku u pravo, kako bi zaštitio pljačku. I pretvorio je zakonitu odbranu u zločin, kako bi kaznio zakonitu odbranu.

Kako je ostvareno ovo izopačenje zakona? I kakvi su rezultati?

Zakon je izopačen pod uticajem dva potpuno različita uzroka: glupe pohlepe i lažne filantropije. Porazgovarajmo o prvoj.

Fatalna sklonost čovečanstva

Samoočuvanje i sopstveni razvoj uobičajene su aspiracije svih ljudi. I kada bi svako uživao u neograničnom korišćenju svojih sposobnosti i slobodno raspolagao plodovima svoga rada, društveni progres bi bio stalan, neprekidan i neiscrpan.

Ali, postoji još jedna tendencija uobičajena kod ljudi. Kad mogu, žele da žive i prosperiraju na račun drugih. Ovo nije ishitrena optužba. Niti potiče od mračnog i nemilosrdnog duha. Anali istorije svedoče o toj istini: neprestani ratovi, masovne migracije, verski progoni, univerzalno ropstvo, nepoštenje u trgovini i monopoli. Ova fatalna želja vodi poreklo iz same prirode čoveka - iz tog primitivnog, univerzalnog i neugušivog instinkta koji ga tera da zadovoljava svoje želje uz najmanji mogući trud.

Vlasništvo i pljačka


čovek može da živi i da zadovoljava svoje potrebe samo neprekidnim radom; neprekidnom primenom svojih sposobnosti na prirodne resurse. Ovaj proces je poreklo svojine.

Ali, tačno je i to da čovek može da živi i zadovoljava svoje potrebe otimanjem i korišćenjem proizvoda tuđeg rada. Ovaj proces je poreklo pljačke.

No, kako je čovek prirodno sklon izbegavanju truda - a kako je rad sam po sebi muka - sledi da će ljudi pribeći pljački uvek kada je pljačkati lakše nego raditi. Istorija nam ovo sasvim jasno pokazuje. A pod tim uslovima, ni religija ni moral to ne mogu zaustaviti.

Kada se, onda, okončava pljačka? Okončava se kada postane mučnija i opasnija od rada. Očigledno je, onda, da je prava svrha zakona da koristi moć svoje kolektivne sile da zaustavi ovu fatalnu sklonost da se pljačka umesto da se radi. Sve zakonske mere trebalo bi da štite svojinu i kažnjavaju pljačku.

Ali, uopšteno govoreći, zakon stvara jedan čovek ili jedna klasa ljudi. A, kako zakon ne može da funkcioniše bez odobrenja i podrške dominantne sile, ova sila se mora poveriti onima koji zakone prave.

Ova činjenica, kombinovana sa fatalnom sklonošću ljudskog srca da svoje potrebe zadovoljava uz najmanji mogući napor, objašnjava skoro univerzalnu izopačenost zakona. Zato je lako razumeti kako zakon, umesto da kontroliše nepravdu, postaje nepobedivo oružje nepravde. Lako je shvatiti zašto zakonodavac koristi zakon da, u različitoj meri, kod drugih ljudi uništava njihovu ličnu nezavisnost ropstvom, njihovu slobodu ugnjetavanjem, a njihovu svojinu pljačkom. Ovo se čini radi koristi osobe koja stvara zakon, a srazmerno moći koju ima.

Žrtve legalne pljačke

Ljudi se, prirodno, bune protiv nepravde čije su žrtve. Stoga, kada pljačku organizuje zakon radi profita onih koji zakon prave, sve opljačkane klase - mirnim ili revolucionarnim putem - pokušavaju, nekako, i same da počnu da pišu zakone. Zavisno od stepena njihovog obrazovanja, te opljačkane klase,u pokušaju da dostignu političku moć, mogu predložiti jedan od dva sasvim različita cilja: da zaustave legalnu pljačku ili da uzmu udela u njoj.

Teško naciji kada ovaj drugi cilj prevlada kod masovnih žrtava legalne pljačke kad na njih dođe red da prirabe vlast da prave zakone!

Dok se to ne desi, manjina vrši legalnu pljačku nad većinom, što je uobičajena praksa tamo gde je pravo učešća u izradi zakona ograničeno na nekoliko lica. Ali, onda, učešće u izradi zakona postaje univerzalno. A tada, ljudi teže da svoje suprodstavljene interese uravnoteže univerzalnom pljačkom. Umesto da iz korena iščupaju nepravdu koja se nalazi u društvu, oni od tih nepravdi prave opštu pojavu. čim opljačkane klase zadobiju političku vlast, uvode sistem represalija protiv drugih klasa. One ne ukidaju legalnu pljačku.(Ovaj cilj bi zahtevao više prosvećenosti nego što poseduju). Umesto toga, one se ugledaju na svoje loše prethodnike učestvujući u legalnoj pljački, mada je ona protiv njihovih sopstvenih interesa.

Kao da je neophodno da, pre no što nastupi vladavina pravde, svako pretrpi okrutnu odmazdu - neki zbog toga što su loši, a neki zbog toga što ne razumeju stvari.

Rezultati legalne pljačke

U društvo se ne može uneti veća promena i veće zlo od sledećeg: pretvaranja zakona u instrument pljačke.
Koje su posledice takvog izopačenja? Trebali bi nam čitavi tomovi sve da ih opišemo. Stoga se moramo zadovoljiti isticanjem najupadljivijih.

Na prvom mestu, ona iz svačije savesti briše razliku između pravde i nepravde .

Nijedno društvo ne može da postoji ukoliko se zakoni u izvesnoj meri ne poštuju. Najsigurniji put da zakoni budu poštovani je da ih učinimo vrednim poštovanja. Kad zakon i moral protivreče jedan drugom, građanin je suočen sa surovom alternativom: ili da izgubi osećaj za moral ili da izgubi poštovanje prema zakonu. Ova dva zla imaju podjednake posledice i pojedincu bi bilo teško da se opredeli.

Priroda zakona je da održava pravdu. Ovo je u toj meri tačno da su, u svesti ljudi, zakon i pravda jedno te isto.

U svima nama postoji snažna dispozicija da verujemo kako je sve ono što je zakonito i opravdano. Ovo uverenje je tako rasprostranjeno da mnoge osobe pogrešno veruju da su neke stvari „pravedne” samo zato što ih takvim čini zakon. Stoga, da bi pljačku učinili naizgled pravednom i svetom pred mnogim ljudskim savestima, potrebno je samo da je zakon dekretom odobri. Ropstvo, restrikcije i monopol naći će branioce ne samo među onima koji na njima profitiraju, već i među onima koji zbog njih pate.

Zakon

Sudbina nekonformista

Ako nagovestite sumnju u moral tih institucija, hrabro se kaže „da ste opasan inovator, utopista, teoretičar, podrivač reda; rušili biste temelje na kojima počiva društvo.”

Ako držite predavanja o moralu ili političkoj nauci, naći će se političke organizacije da pišu peticije vladi u ovom smislu: „da se nauka više ne može predavati isključivo sa stanovišta slobodne trgovine (slobode, svojine i pravde) kao što je to dosad bio slučaj, već da se, ubuduće, mora predavati isključivo sa stanovišta činjenica i zakona koji regulišu francusku privredu (činjenice i zakoni koji su u suprotnosti sa slobodom, svojinom i pravdom). Da se, na radnim mestima nastavnika koja dotira vlada, profesor mora strogo suzdržavati da, ni u najmanjoj meri, ne ugrozi nužno poštovanje zakona koji su trenutno na snazi.” (Opšti odbor proizvođača, poljoprivrede i trgovine, 6.maj 1850.god.)

Stoga, ako postoji zakon koji sankcioniše ropstvo ili monopol, ugnjetavanje ili krađu u bilo kom obliku, on se nikada ne sme pominjati. Jer kako se može pomenuti bez nanošenja štete poštovanju koje izaziva? Štaviše, moral i politička ekonomija se moraju predavati sa stanovišta ovog zakona; na osnovu pretpostavke da to mora biti pravedan zakon samo zato što je zakon.

Sledeća posledica ovog tragičnog izopačenja zakona je da daje preteranu važnost političkim strastima i sukobima, i politici uopšte.

Ovu tvrdnju bih mogao dokazati na hiljadu načina. No, ilustracije radi, ograničiću se na temu koja u poslednje vreme okupira svačije misli: opšte pravo glasa.

Ko će da sudi?

Sledbenici Rusoove škole mišljenja - koji sebe smatraju veoma naprednim, a koje ja smatram dvadeset vekova iza svog vremena - neće se složiti sa mnom po ovom pitanju. Ali, opšte pravo glasa - koristeći ovu reč u najužem smislu - ne predstavlja jednu od onih svetih dogmi koje je zločin preispitivati ili dovoditi u sumnju. U stvari, na opšte pravo glasa se mogu dati ozbiljne primedbe.

Kao prvo, reč opšte prikriva grubu grešku. Na primer, u Francuskoj živi 36 miliona ljudi. Stoga, da bi pravo glasa postalo opšte, trebalo bi da postoji 36 miliona glasača. Ali, najširi sistem omogućava glasanje samo 9 miliona ljudi. Tri od četiri lica su isključena. Štaviše, isključena su od strane onog četvrtog. To četvrto lice iznosi princip nesposobnosti kao svoj razlog za isključivanje ostalih.

Opšte pravo glasa, onda, podrazumeva opšte pravo glasa za one koji su sposobni. Ali, tu ostaje ovo suštinsko pitanje: Ko je sposoban? Da li su maloletnici, žene, duševni bolesnici i osobe koje su počinile neke veće zločine jedini koje treba smatrati nesposobnim?

Razlog zbog koga je glasanje ograničeno

Bliže ispitivanje ove tematike pokazuje nam motiv zbog koga se pravo glasa zasniva na pretpostavci nesposobnosti. Motiv je da onaj koji bira ili glasa to svoje pravo ostvaruje ne samo za sebe, već za svakog.

Najširi izborni sistem i najograničeniji izborni sistem su, u ovom pogledu, slični. Razlikuju se jedino po tome šta čini nesposobnost. To nije razlika u principu, već samo razlika u stepenu.

Ako je, kao što se prave savremene grčke i rimske škole mišljenja, pravo glasa nekome dato rođenjem, bila bi nepravda za odrasle da sprečavaju žene i decu da glasaju. Zašto su sprečeni u tome? Zato što su unapred označeni kao nesposobni. A, zašto je nesposobnost motiv za isključivanje? Zato što glasač nije jedini koji snosi posledice svog glasanja; zato što se svaki glas dotiče i pogađa svakog u celokupnoj društvenoj zajednici; zato što ljudi u društvenoj zajednici imaju pravo da traže neka jemstva u pogledu postupaka od kojih zavisi njihova dobrobit i egzistencija.

Odgovor je u ograničavanju zakona

Znam šta se može odgovoriti na ovo; kakvi mogu biti prigovori. Ali, ovo nije mesto da se iscrpno razmatra protivrečnost ove vrste. Ovde samo želim da primetim da bi ta polemika oko opšteg prava glasa (kao većina drugih političkih pitanja), koja uzrujava, uzbuđuje i ruši nacije, izgubila skoro sav svoj značaj da je zakon uvek bio ono što treba da bude.

U stvari, da je zakon ograničen na zaštitu svih lica, svih sloboda i svih svojina; da je zakon samo organizovana kombinacija prava pojedinca na samoodboranu; da je zakon prepreka, kontrola, onaj koji kažnjava svako ugnjetavanje i pljačku - da li bi se mi, građani, tada raspravljali oko obuhvaćenosti biračkim pravom?

Pod takvim okolnostima, da li bi obuhvaćenost biračkim pravom ugrozila ono vrhunsko dobro - javni mir? Da li bi isključene klase odbile mirno da sačekaju dobijanje svog prava glasa? Da li bi oni koji su imali pravo glasa ljubomorno branili svoju privilegiju?

Da je zakon ograničen na svoje prave funkcije, svačiji interes pred zakonom bio bi isti. Nije li jasno da, pod takvim uslovima, oni koji su glasali ne bi ometali one koji nisu glasali?

Kobna ideja legalne pljačke

No, s druge strane, zamislite da je uveden ovaj fatalni princip: pod izgovorom organizovanja, regulisanja, zaštite ili pomoći, zakon uzima svojinu jednog lica i daje je drugom; zakon uzima bogatstvo svih i daje ga nekolicini - bilo da su oni seljaci, proizvođači, brodovlasnici, umetnici ili komičari. Pod takvim uslovima će,onda, svaka klasa sigurno težiti da se dočepa zakona, i to je logično.

Isključene klase će ljutito tražiti svoje pravo glasa - i radije će srušiti društveni sistem nego da ostanu bez njega. čak će vam i prosjaci i vagabundi tada dokazivati da imaju neosporno pravo glasa. Reći će vam:

„Mi ne možemo da kupimo vino, duvan ili so, a da ne platimo porez. A deo poreza koji plaćamo je zakonom - u vidu povlastica i subvencija - dat ljudima bogatijim od nas. Drugi koriste zakon da povećaju cene hleba, mesa, gvožđa ili platna. Pa, pošto svi drugi koriste zakon radi sopstvene koristi, mi bismo takođe želeli da koristimo zakon zarad naše sopstvene koristi. Tražimo od zakona pravo na pomoć koja predstavlja pljačku od strane siromaha. Da bi ostvarili to pravo, i mi treba da budemo glasači i zakonodavci kako bismo za našu klasu Prosjačenje organizovali u širokim razmerama, kao što ste vi, u širokim razmerama, organizovali Zaštitu za vašu klasu. Ta, nemojte reći nama, prosjacima, da ćete vi raditi za nas i onda nam, kao što predlaže gospodin Mimerel, baciti 600.000 franaka da bi nas ućutkali, kao što bi nam bacili kost da glođemo. Mi imamo druge zahteve. I, u svakom slučaju, želimo da se cenjkamo za sebe kao što su se druge klase cenjkale za sebe!”

I, šta možete odgovoriti na takav argument!

Izopačen zakon izaziva sukobe

Sve dok priznajemo da se zakon može odvratiti od svog pravog cilja - da može da narušava svojinu umesto da je štiti - svako će želeti da učestvuje u izradi zakona, bilo da bi se zaštitio od pljačke ili da bi ga iskoristio radi pljačke. Politička pitanja će uvek biti štetna, dominantna i zaokupljaće sve živo. Biće tuče na vratima Zakonodavne palate, a ni borba unutar nje neće biti manje žestoka. Da bi ovo spoznali, skoro i ne moramo razmatrati šta se dešava u francuskom i engleskom zakonodavstvu; samo shvatiti ovo pitanje znači znati odgovor.

Treba li nuditi dokaze da je ovo odvratno izopačenje zakona večiti izvor mržnje i nesklada; da teži uništenju samog društva? Ako je takav dokaz potreban, pogledajte Sjedinjene Države (1850.godine). Nema zemlje u svetu gde se zakon više drži u okvirima svog pravog domena: zaštite slobode i svojine svakog lica. Kao posledica toga, čini se da nema zemlje u svetu gde društveni poredak počiva na čvršćim temeljima. Ali, čak i u Sjedinjenim Državama, postoje dva - i samo dva - pitanja koja su oduvek ugrožavala javni mir.

Ropstvo i carine su pljačka

Koja su ta dva pitanja? To su ropstvo i carine. To su jedina dva pitanja kod kojih je, nasuprot opštem duhu republike Sjedinjenih Država, zakon poprimio karakter pljačkaša.

Ropstvo je, po zakonu, narušavanje slobode. Zaštitna carina je, po zakonu, narušavanje svojine.

Izuzetna je činjenica da ovaj dvostruki legalni zločin tužno nasleđe Starog sveta - predstavlja jedino pitanje koje može (a možda i hoće) dovesti do propasti Unije [Sjedinjenih Američkih Država]. Zaista je nemoguće zamisliti, u samom srcu društva, činjenicu koja izaziva veće zaprepašćenje od ove: Zakon je postao instrument nepravde. A, ako ova činjenica nosi užasne posledice po Sjedinjene Države - gde je prava svrha zakona izopačena samo u slučaju ropstva i carina - kakve li će biti posledice u Evropi, gde je izopačenost zakona princip i sistem?

Dve vrste pljačke

Prihvatajući misao sadržanu u čuvenoj proklamaciji gospodina Karlijea, gospodin d' Montalamber (političar i pisac) je rekao: „Moramo ratovati protiv socijalizma”. Prema definiciji socijalizma koju je izneo gospodin Šarl Dipen, hteo je da kaže: „Moramo ratovati protiv pljačke”.

Ali, o kakvoj je pljački govorio? Jer, postoje dve vrste pljačke: legalna i nelegalna.

Ne mislim da se nelegalna pljačka, kao što su krađa ili prevara - koje krivični zakonik definiše, predviđa i kažnjava - može nazvati socijalizmom. Nije to ona vrsta pljačke koja sistematski preti temeljima društva. U svakom slučaju, rat protiv ove vrste pljačke nije čekao na komandu ove gospode. Rat protiv nelegalne pljačke vodi se od kako je sveta. Mnogo pre februarske revolucije 1848.godine - čak mnogo pre pojave samog socijalizma - Francuska je obezbeđivala policiju, sudije, žandarme, zatvore, tamnice i gubilišta u cilju borbe protiv nezakonite pljačke. Sam zakon vodi ovaj rat, a moja je želja i mišljenje da zakon treba uvek da održi takav odnos prema pljački.

Zakon brani pljačku


Ali, on to uvek ne čini. Ponekad, zakon brani pljačku i učestvuje u njoj. Zato su korisnici pošteđeni sramote, opasnosti i skrupula koje bi njihova dela ,inače, uključivala. Ponekad, zakon stavlja čitav aparat sudija, policije, zatvora i žandarma u službu pljačkaša i - kada se brani - tretira žrtvu kao kriminalca. Ukratko, postoji legalna pljačka i baš o tome, nema sumnje, govori gospodin d' Montalamber.

Ova legalna pljačka može biti samo izolovana mrlja među zakonodavnim merama naroda. U tom slučaju, najbolje je izbrisati je uz minimum govora i denuncijacija - i uprkos gužvi koju prave uticajni krugovi.

Kako identifikovati legalnu pljačku

Ali, kako identifikovati ovu legalnu pljačku? Sasvim prosto. Pogledajte da li zakon uzima od nekih ljudi nešto što im pripada i daje ga drugim ljudima kojima to ne pripada. Pogledajte da li zakon donosi koristi jednom građaninu na račun drugog, čineći ono što sam građanin ne može da učini, a da ne počini zločin.

Onda ukinite taj zakon bez odlaganja, jer on je ne samo zlo sam po sebi, već i bogat izvor daljih zala jer priziva represalije. Ako se takav zakon - koji je ,možda, izolovan slučaj - smesta ne ukine, on će se proširiti, umnožiti i razviti u sistem.

Osoba koja profitira od ovog zakona će se gorko žaliti, braneći svoja stečena prava. Tvrdiće da je država obavezna da štiti i podstiče njegovu konkretnu delatnost; da ta procedura obogaćuje državu zato što zaštićena dalatnost, na taj način, može da troši više i daje veće plate sirotim radnim ljudima.

Ne slušajte ovu sofistiku uticajnih krugova. Prihvatanje ovih argumenata ugraditiće legalnu pljačku u celokupan sistem. U stvari, to se već dogodilo. Obmana današnjice je pokušaj da se svako obogati na račun svakog drugog; da se pljačka učini univerzalnom pod izgovorom njenog regulisanja.

Legalna pljačka ima puno imena

Sad, legalna pljačka se može izvršiti na bezbroj načina. Stoga imamo bezbroj planova za njeno organizovanje: carine, zaštita, povlastice, subvencije, podsticajne mere, progresivno oporezivanje, narodne škole, garantovana radna mesta, garantovani profit, minimalne nadnice, pravo na pomoć, pravo na oruđa rada, bespovratni kredit i tako dalje, i tako dalje. Svi ovi planovi kao celina - sa svojim zajedničkim ciljem zakonitog pljačkanja - čine socijalizam.

No, budući da je, prema ovoj definiciji, socijalizam skup doktrine, kakav napad možemo izvršiti na njega osim rata doktrine? Ako smatrate da je ova socijalistička doktrina pogrešna, apsurdna i loša, onda je pobijte. I što je grešnija, apsurdnija i gora, to će se lakše opovrgnuti. Na prvom mestu, ako želite da budete jaki, počnite da čupate iz korena svaku česticu socijalizma koja se uvukla u vaše zakonodavstvo. To neće biti lak zadatak.

Socijalizam je legalna pljačka

Gospodin d' Montalamber optužen je da želi da se bori protiv socijalizma korišćenjem brutalne sile. Valjalo bi ga osloboditi te optužbe, jer on je jasno rekao: „Rat koji moramo voditi protiv socijalizma mora biti u skladu sa zakonom, čašću i pravdom”.

Ali, kako gospodin d' Montalamber ne vidi da je samog sebe stavio uzačarani krug? Koristili biste zakon da se borite protiv socijalizma? Ali, upravo je zakon ono na šta se socijalizam oslanja. Socijalisti žele da vrše legalnu, a ne nelegalnu pljačku. Kao i svi drugi koji imaju monopol, socijalisti žele da zakon pretvore u sopstveno oružje. A kad zakon jednom pređe na stranu socijalizma, kako se može upotrebiti protiv njega?

Jer, kad zakon podstiče pljačku, ona se ne plaši vaših sudova, vaših žandarma i vaših zatvora. Pre bi im se mogla obratiti za pomoć.

Da bi to predupredili, sprečili biste socijalizam da počne da stvara zakone? Sprečili biste socijaliste da uđu u zakonodavnu palatu? Nećete uspeti, proričem, sve dok legalna pljačka bude osnovni posao zakonodavstva. Nelogično je - u stvari, apsurdno - pretpostvljati drugačije.

Izbor pred nama

Pitanje legalne pljačke mora se rešiti jednom za svagda i postoje samo tri načina da se ono reši:
1. Manjina pljačka većinu.
2. Svako pljačka svakog.
3. Niko ne pljačka nikog.

Moramo izabrati između ogranične pljačke, opšte pljačke i nikakve pljačke. Zakon može pratiti samo jedno od ova tri.

Ograničena legalna pljačka: Ovaj sistem je preovladavao onda kada je bilo ograničeno pravo glasa. Okretali bi leđa ovom sistemu da se spreči najezda socijalizma.

Opšta legalna pljačka: Pretili su nam ovim sistemom odkako je pravo glasa postalo opšte. Većina, koja je nedavno dobila pravo glasa, odlučila je da formuliše zakon na istom principu legalne pljačke koji su koristili njihovi prethodnici kad je pravo glasa bilo ograničeno.

Odsustvo legalne pljačke: Ovo je princip pravde, mira, reda, stabilnosti, harmonije i logike. Do dana svoje smrti, proklamovaću ovaj princip svom snagom svojih pluća (što je sve, avaj, suviše neadekvatno).

Prava funkcija Zakona

A, sasvim iskreno govoreći, može li se od zakona tražiti išta više od odsustva pljačke? Može li se zakon - koji traži obaveznu primenu sile - koristiti za bilo šta drugo, osim za zaštitu svačijih prava? čikam sve da ga prošire van ove svrhe, a da ga ne izopače i, zbog toga, ne okrenu moć protiv pravde. Ovo je najkobnije i najnelogičnije izopačenje koje se ikako može zamisliti. Mora se priznati da je pravo rešenje - koje se tako dugo traži u oblasti društvenih odnosa - sadržano u ovim jednostavnim rečima: Zakon je organizovana pravda.

Sada moramo reći sledeće: Kada pravda - odnosno, sila - organizuje zakon, ovo isključuje ideju korišćenja zakona (sile) za organizovanje svake ljudske aktivnosti, bilo da se radi o radnoj snazi, dobrotvornim delatnostima, poljoprivredi, industriji, obrazovanju, umetnosti ili veri. Zakonsko organizovanje bilo koje od njih bi neizbežno uništilo suštinsku organizaciju - pravdu. Jer, zaista, kako možemo zamisliti upotrebu sile protiv slobode građana bez njene upotrebe i protiv pravde i, samim tim, delovanja protiv njene prave svrhe?

Zavodljivi mamac socijalizma

Ovde se srećem sa najpopularnijom zabludom našeg vremena. Ne smatra se dovoljnim da zakon bude pravedan; on mora biti filantropski. Niti je dovoljno da zakon svakom građaninu garantuje slobodno i neuvredljivo korišćenje njegovih sposobnosti za fizičko, intelektualno i moralno lično usavršavanje. Umesto toga, zahteva se da zakon neposredno širi blagostanje, obrazovanje i moral po celoj naciji.

To je zavodljivi mamac socijalizma. I opet ponavljam: ove dve primene zakona direktno su protivurečne jedna drugoj. Moramo izabrati između njih. Građanin ne može istovremeno biti slobodan i neslobodan.

Prinudno bratstvo uništava slobodu

Gospodin d' Lamarten mi je jednom ovako pisao: „Vaša doktrina čini samo polovinu mog programa. Zaustavili ste se kod slobode; ja idem dalje,do bratstva.” Odgovorio sam mu: „Drugi deo Vašeg programa će uništiti prvi.”

U stvari, meni je nemoguće da razdvojim reč bratstvo od reči dobrovoljno. Nikako ne mogu da razumem kako se bratstvo može zakonito nametnuti bez zakonitog uništavanja slobode i, samim tim, bez zakonitog bacanja pravde pod noge.

Legalna pljačka ima dva korena: kao što sam ranije rekao, jedan od njih je ljudska pohlepa; drugi je lažna filantropija.

Na ovom mestu mislim da bih trebao da tačno objasnim šta podrazumevam pod rečju pljačka (spoliation).

Pljačka narušava svojinu

Ja ovu reč, kao što se često radi, ne koristim ni u kakvom nejasnom, neodređenom, približnom ili metaforičnom smislu. Ja je koristim u njenom naučno prihvaćenom značenju - da izražava ideju suprotnu ideji svojine (nad platama, zemljom, novcem ili bilo čim drugim). Kada se deo bogatstva prenese sa osobe koja ga poseduje - bez njenog pristanka i bez naknadne, bilo silom ili prevarom - na bilo koga ko je ne poseduje, onda kažem da je svojina narušena; da je počinjen akt pljačke.

Kažem da je ovaj čin upravo ono što bi zakon trebalo da guši, uvek i svuda. Kada zakon sam počini ono delo koje treba da guši, kažem da je, ipak, počinjena pljačka i dodajem da je, sa tačke gledišta društva i blagostanja, ova agresija na prava još gora. U ovom slučaju legalne pljačke, međutim, osoba koja stiče korist nije odgovorna za čin pljačkanja. Odgovornost za ovu legalnu pljačku snosi zakon, zakonodavac i samo društvo. U tome leži politička opasnost.

Treba žaliti što je reč pljačka uvredljiva. Uzalud sam pokušavao da pronađem neku reč koja ne bi bila uvredljiva, jer ne bih nikad želeo - a posebno sada - da našim razmiricama dodam jednu iritirajuću reč. Zato, bilo da mi verujete ili ne, izjavljuem da ne nameravam da napadam bilo čije namere ili moral. Pre bi se reklo, napadam jednu ideju koju smatram pogrešnom; sistem koji mi se čini nepravedan; nepravdu tako nezavisnu od ličnih namera da svako od nas ima koristi od nje, ne želeći da tako bude i zbog nje pati, ne znajući uzrok svoje patnje.

Krađa

Tri sistema pljačke

Iskrenost onih koji se zalažu za protekcionizam, socijalizam i komunizam se, ovde, ne dovodi u pitanje. Svaki pisac koji to uradi mora biti pod uticajem političkog duha ili političkog straha. Treba istaći, međutim, da su protekcionizam, socijalizam i komunizam suštinski ista biljka u tri različite faze svoga rasta. Sve što se može reći je da je legalna pljačka vidljivija kod komunizma - zato što je to kompletna pljačka; i kod protekcionizma - zato što je pljačka ograničena na specifične grupe i privredne grane.* (1) Stoga sledi da je, od ova tri sistema, socijalizam najnejasniji, najneopredeljeniji i, shodno tome, najiskreniji stadijum razvoja.

Ali, iskrene ili neiskrene, namere ljudi se ovde ne dovode u pitanje. U stvari, već sam kazao da se legalna pljačka delimično zasniva na filantropiji, premda je to lažna filantropija.

S ovim objašnjenjem, ispitajmo vrednost - poreklo i tendenciju - ove popularne aspiracije koja pretenduje na to da ostvari opšte blagostanje uz pomoć opšte pljačke.

Zakon je sila


Pošto zakon organizuje pravdu, socijalisti pitaju zašto zakon ne organizuje i radnu snagu, obrazovanje ireligiju.

Zašto se zakon ne bi koristio za te svrhe? Zato što ne bi mogao da organizuje radnu snagu, obrazovanje i religiju, a da ne uništi pravdu. Moramo se setiti da je zakon sila i da se, shodno tome, prave funkcije zakona ne mogu zakonski proširivati izvan pravih funkcija sile.

Kada zakon i sila drže pojedinca u okvirima pravde, oni ne nameću ništa drugo do puku negaciju. Obavezuju ga samo na to da se suzdrži od povređivanja drugih. Oni ne narušavaju ni njegovu ličnosti, ni slobodu, ni svojinu. Oni štite sve njih. Oni su defanzivni; podjednako brane prava svih.

Zakon je negativan koncept

Neškodljivost zadatka koji obavljaju zakon i zakonita odbrana je očita sama po sebi; beskorisnost je očevidna; a legitimnost se ne može osporiti.

Kao što je primetio jedan moj prijatelj, ovaj negativni koncept zakona istinit je u toj meri da konstatacija svrha zakona je da dovede do toga da caruje pravda ne predstavlja rigorozno tačnu tvrdnju. Trebalo bi konstatovati da je svrha zakona u tome da spreči da caruje nepravda. U stvari, upravo nepravda, a ne pravda, ima sopstveno postojanje.

Pravda se ostvaruje samo u odsustvu nepravde.

Ali, kada zakon, uz pomoć svog neophodnog pomagala, sile, ljudima nameće regulativu radne snage, metoda ili predmeta obrazovanja, religioznog uverenja ili vere - onda zakon više nije negativan; on pozitivno deluje na ljude. On zamenjuje njihovu sopstvenu volju voljom zakonodavca; njihovu sopstvenu inicijativu inicijativom zakonodavca.

Kada do toga dođe, ljudi više nemaju potrebu da razmatraju, da upoređuju, da planiraju unapred; zakon sve to radi za njih. Inteligencija za ljude postaje beskoristan rekvizit ; prestaju da budu ljudi; gube svoju ličnost, svoju slobodu, svoju svojinu.

Pokušajte da zamislite propise vezane za radnu snagu, nametnute silom koja nije narušavanje slobode; transfer bogatstva, nametnut silom koji nije narušavanje svojine. Ako ne možete da pomirite te protivurečnosti, onda morate zaključiti da zakon ne može da organizuje radnu snagu i industriju bez organizovanja nepravde.

Politički pristup

Kada političar posmatra društvo iz osame svoje kancelarije, njega pogađa prizor neravnopravnosti koji vidi. On osuđuje odricanja koja su sudbina tolike naše braće, odricanja koja izgledaju još tužnija u poređenju sa luksuzom i bogatstvom.

Možda bi političar trebalo da se zapita da nije takvo stanje stvari prouzrokovano starim osvajanjima i pljačkanjima ili legalnom pljačkom novijeg datuma. Možda bi trebalo da razmotri ovakav predlog: pošto svi ljudi teže blagostanju i savršenstvu, zar ne bi pravda, kao uslov, bila dovoljna da pobudi najveće napore u pravcu progresa i najveće moguće ravnopravnosti koja je spojiva sa individualnom odgovornošću? Zar to ne bi bilo u skladu sa konceptom individualne odgovornosti koju je želeo Bog da bi čovečanstvo imalo izbor između poroka i vrline, i kazne i nagrade koji su njihov posledica?

Ali, političar o tome nikad ne razmišlja. Njegov mozak se okreće organizacijama, kombinacijama i uređenjima - zakonskim i naizgled zakonskim. On pokušava da nađe lek zlu povećavanjem i održavanjem upravo onog što je, na prvom mestu, i izazvalo zlo: legalne pljačke. Videli smo da je pravda negativan koncept. Postoji li bar jedno od tih pozitivnih zakonskih dela koje u sebi ne sadrži princip pljačke?

Zakon i milosrđe

Kažete: „Ima ljudi koji nemaju novca” i okrećete se zakonu. Ali, zakon nije dojka koja se puni mlekom. Niti se mlečni kanali zakona snabdevaju mlekom sa nekog drugog izvora, osim društva. Ništa ne može ući u javnu blagajnu u korist jednog građanina ili jedne klase, osim ako ostali građani i ostale klase nisu bili primorani da ga pošalju. Kad bi svaka osoba izvlačila iz blagajne svotu koju je u nju unela, onda bi bila istina da zakon ne pljačka nikog. Ali, ova procedura ne čini ništa za one ljude koji nemaju nivca. Ona ne stimuliše ravnopravnost dohotka. Zakon može biti instrument izjednačavanja samo dok uzima od nekih ljudi i daje drugim ljudima. Kada to radi, zakon je instrument pljačke.

Imajući ovo u vidu, ispitajte zaštitne carine, subvencije, garantovan profit, garantovana radna mesta, pomoć i šeme blagostanja, javno obrazovanje, progresivno oporezivanje, slobodne kredite i javne radove. Videćete da se oni uvek zasnivaju na legalnoj pljački, organizovanoj nepravdi.

Zakon i obrazovanje


Kažete: „Ima ljudi kojima nedostaje obrazovanje” i okrećete se zakonu. Ali, zakon nije, sam po sebi, baklja učenja koja oko sebe rasipa svetlost. Zakon obuhvata društvo u kome neke osobe imaju znanja, a druge ne; u kome neki građani imaju potrebu da uče, a drugi mogu da drže predavanja. Po pitanju obrazovanja, zakon ima samo dve alternative: on može dozvoliti da se ova transakcija predavanja - i - učenja vrši slobodno i bez upotrebe sile ili može, u ovoj stvari, silom delovati na volju ljudi, uzimajući od nekih dovoljno da se plate nastavnici koje je vlada imenovala da druge obučavaju besplatno. No, u ovom drugom slučaju, zakon vrši legalnu pljačku narušavajući slobodu i svojinu.

Zakon i moral

Kažete: „Ima ljudi kojima nedostaje morala ili vere” i okrećete se zakonu. Ali, zakon je sila. I treba li da pokazujem koliko je nasilan i uzaludan napor koristiti silu po pitanjima morala i vere?

čini se da socijalisti, ma kako samozadovoljni bili, nisu mogli da ne vide ovu monstruoznu legalnu pljačku koja je posledica takvih sistema i takvih napora. Ali, šta socijalisti rade? Ovi mudro kriju ovu legalnu pljačku od drugih - čak i od sebe samih - pod zavodljivim imenima bratsva, jedinstva, organizovanja i povezivanja. Pošto od zakona tako malo tražimo - samo pravdu - socijalisti pod tim podrazumevaju da odbacujemo bratstvo, jedinstvo, organizovanje i povezivanje. Socijalisti nas žigošu imenom individualisti.

Ali, mi uveravamo socijaliste da se odričmo samo prinudne organizacije, a ne prirodne organizacije. Odričemo se onih oblika povezivanja koji su nam nametnuti, a ne slobodnog povezivanja. Odričemo se prinudnog bratstva, a ne pravog pratstva. Odričemo se veštačkog jedinstva koje samo lišava ljude individualne odgovornosti. Ne odričemo se prirodnog jedinstva čovečanstva pod okriljem Proviđenja.

Brkanje termina

Poput drevnih ideja od kojih potiče, socijalizam brka obeležja države i društva. Kao posledica toga, svaki put kad imamo primedbu na nešto što uradi vlada, socijalisti zaključe da prigovaramo zato što se to uopšte radi.

Ne odobravamo državno obrazovanje. Onda socijalisti kažu da smo protivni bilo kakvom obrazovanju. Protivimo se državnoj religiji. Onda socijalisti kažu da uopšte ne želimo religiju. Protivimo se jednakosti koju nameće država. Oni, onda, kažu da smo protiv jednakosti. I tako dalje, i tako dalje.To vam je kao da nas socijalisti optužuju da ne želimo da ljudi jedu zato što ne želimo da država uzgaja žito.

Uticaj socijalističkih pisaca


Kako su političari uopšte počeli da veruju u ovu čudnu ideju da se zakon može navesti da stvara ono što ne sadrži - bogatstvo, nauku i religiju koji, u pozitivnom smislu, čine prosperitet? Da li je to uslovljeno uticajem naših savremenih pisaca na društvena zbivanja?

Današnji pisci - posebno oni socijalističke škole mišljenja - svoje razne teorije baziraju na jednoj zajedničkoj hipotezi: oni čovečanstvo dele na dva dela. Ljudi uopšte - sa izuzetkom samog pisca - čine prvu grupu. Pisac, sasvim sam, čini drugu i najvažniju grupu. Ovo je, sigurno, najčudnija i najuobraženija ideja koja je ikad doprla do ljudskog uma!

U stvari, ti pisci o društvenim pitanjima kreću od pretpostavke da ljudi između sebe nemaju načina da se razlikuju; nemaju motiva da deluju. Ti pisci pretpostavljaju da su ljudi inertna materija, pasivne čestice, nepokretni atomi, u najboljem slučaju neka vrsta vegetacije ravnodušna prema načinu sopstvenog postojanja. Oni pretpostavljaju da su ljudi skloni oblikovanju - voljom i rukom druge osobe -u beskrajnu raznovrsnost oblika, više ili manje simetričnih, umetničkih i usavršenih.

Štaviše, nijedan od tih pisaca o vladinim poslovima ne okleva da zamisli sebe samog - pod nazivom organizatora, pronalazača, zakonodavca ili osnivača - kao tu volju i ruku, tu univerzalnu motivacionu silu, tu kreativnu snagu čija je uzvišena misija da oblikuje taj rasuti materijal - ljude - u društvo.

Ti socijalistiički pisci gledaju na ljude na isti način kao što baštovan gleda svoje drveće. Baš kao što baštovan kapriciozno oblikuje svoje drveće u piramide, suncobrane, kocke, vaze, lepeze i druge oblike, tako i socijalistički pisac ćudljivo oblikuje ljudska bića u grupe, serije, centre, subcentre, radničke službe i ostale varijacije. I, baš kao što su baštovanu potrebne sekire, kuke za kresanje, testere i makaze za oblikovanje njegovog drveća, tako je socijalističkom piscu potrebna sila, koju može naći samo u zakonu, da oblikuje ljudska bića. U tu svrhu, on izmišlja zakone o carinama, zakone o porezima, zakone o pomoći i zakone o školama.

Socijalisti žele da izigravaju Boga

Socijalisti gledaju na ljude kao na sirovinu koju treba modelovati u društvene kombinacije. Ovo je u toj meri tačno da bi socijalisti, ako, kojim slučajem, iole posumnjaju u uspeh ovih kombinacija, zatražili da se mali deo čovečanstva skloni ustranu da se njima eksperimentiše. Popularna ideja isprobavanja svih sistema je dobro poznata. A zna se da je jedan socijalistički lider ozbiljno zahtevao da mu Ustavotvorna skupština da mali okrug sa svojim stanovnicima, da na njima isproba svoje eksperimente.

Na isti način, pronalazač pravi maketu pre no što konstruiše mašinu u prirodnoj veličini; hemičar troši neke hemikalije - poljoprivredni proizvođač nešto semena i zemljišta - da bi isprobali neku ideju.

Ali, kakva razlika postoji između baštovana i njegovog drveća, između pronalazača i njegove mašine, između hemičara i njegovih elemenata, između poljoprivrednog proizvođača i nejgovog semena! Sasvim iskreno, socijalista smatra da ista razlika postoji između njega i čovečanstva!

Nije čudo što pisci 19. veka na društvo gledaju kao na veštačku tvorevinu zakonodavčevog genija. Ova ideja - plod klasičnog obrazovanja - obuzela je sve intelektualce i znamenite pisce naše zemlje. Tim intelektualcima i piscima se odnos između ljudi i zakonodavca čini istim kao odnos između gline i grnčara.
Štaviše, čak i tamo gde su pristali da priznaju princip akcije u srcu čoveka - i princip razboritosti u čovečijem intelektu - te božje darove smatrali su fatalnim darovima. Mislili su da bi ljudi, navedeni pobudama ova dva dara, imali fatalnu tendenciju da sami sebe unište. Ako ih zakonodavci ostave da slobodno slede svoje sklonosti, oni pretpostavljaju da bi ljudi došli do ateizma umesto vere, neznanja umesto znanja, siromaštva umesto proizvodnje i razmene.

Socijalisti preziru čovečanstvo


Prema ovim piscima, zaista je sreća da su Nebesa neke ljude - guvernere i zakonodavce - obdarila upravo suprotnim sklonostima, ne samo radi njih samih već, isto tako, zarad ostalog sveta! Dok je čovečanstvo sklono zlu, zakonodavci čeznu za dobrim; dok se čovečanstvo kreće prema tami, zakonodavci teže prosvetljenju; dok čovečanstvo privlači porok, zakonodavce privlači vrlina. Pošto su odlučili da je ovo pravo stanje stvari, oni onda zahtevaju da primene silu kako bi sopstvenim sklonostima zamenili sklonosti ljudske rase.

Otvorite nasumice bilo koju knjigu o filozofiji, politici ili istoriji i verovatno ćete videti kako je ova ideja duboko ukorenjena u našoj zemlji - dete klastične nauke, majka socijalizma. Kod svih njih, verovatno ćete se sresti sa idejom da je čovečanstvo samo inertna materija, da prima život, organizaciju, moralni prosperitet od državne sile. Još gore, konstatovaće se da je čovečanstvo sklono degeneraciji i da se na ovom negativnom kursu može zaustaviti samo misterioznom rukom zakonodavca. Konvencionalna klasična misao svugde kaže da, iza pasivnog društva, leži skrivena sila po imenu zakon i zakonodavac (ili se koristi kakav drugi termin da bi se označilo neko neimenovano lice ili osobe od nesumnjivog uticaja i autoriteta) koji pokreće, upravlja, čini dobro i unapređuje čovečanstvo.

Odbrana prinudnog rada

Razmotrimo prvo citat iz Bosijea (Bossuet) [Dofenovog] /Dauphin/ tutora na dvoru Luja XIV]:

Jedna od stvari najsnažnije utisnutih (od strane koga?) u svest Egipćana bio je patriotizam … Nikome nije bilo dozvoljeno da bude beskoristan za državu. Zakon je svakome propisivao njegov rad, što se prenosilo sa oca na sina. Nikome nije bilo dozvoljeno da ima dve profesije. Niti je neka osoba mogla ići s jednog posla na drugi... Ali, postojao je jedan zadatak kome su svi bili primorani da se povinuju: proučavanje zakona i mudrosti. Nepoznavanje religije i političkih propisa zemlje nije imalo opravdanja ni pod kojim okolnostima. Štaviše, svako zanimanje dodeljivano je (od strane koga?) određenom okrugu... Među dobrim zakonima, jedan od najboljih bio je što je svako bio obučen (od koga?) da im se pokorava. Kao posledica toga, Egipat je bio prepun divnih izuma i nije zapostavljano ništa što je život moglo učiniti lakim i mirnim.
Tako prema Bosijeu, ljudi ne izvlače ništa sami iz sebe. Patriotizam, prosperitet, izumi, zemljoradnja, nauka - sve to je dato ljudima radom zakona, vladara. Sve što ljudi treba da čine je da se poviju pred rukovodstvom.


Odbrana očinske vlade

Bosije ovu ideju države kao izvora sveukupnog napretka dovodi tako daleko da brani Egipćane od optužbe da su odbacili rvanje i muziku.

On kaže:

Kako je to moguće? Ove veštine izumeo je Trismegist [za koga se tvrdilo da je savetnik egipatskog boga Ozirisa.]

I, ponovo, kod Persijanaca, Bosije tvrdi da sve dolazi odozgo:

Jedna od najznačajnijih odgovornosti vladara bila je da podstiče poljoprivredu... Baš kao što su postojale službe, osnovane za regulaciju vojske, tako su postojale službe za upravljanje radom na farmama... Persijanci su bili inspirisani neodoljivim poštovanjem prema kraljevskoj vlasti.

A, prema Bosijeu, iako izuzetno inteligentni, Grci nisu imali osećaj lične odgovornosti; poput pasa i konja, oni sami nisu mogli da izmisle ni najjednostavnije igre:

Grci, prirodno inteligentni i hrabri, rano su kultivisani od strane kraljeva i doseljenika koji su stigli iz Egipta. Od tih egipatskih vladara Grci su naučili šta su telesne vežbe, trke između ljudi i trke konjima i kolima... Ali, najbolje čemu su Egipćani naučili Grke bilo je da postanu poslušni i dozvole sebi da ih zakon oblikuje radi opšteg dobra.

Ideja o pasivnom čovečanstvu

Ne može se osporiti da su antičke teorije [koje su izneli ovi najnoviji učitelji, pisci, zakonodavci, ekonomisti i filozofi] smatrale da ljudi sve dobijaju od izvora izvan sebe samih. Kao drugi primer, uzmimo Fenelona [arhiepiskopa, pisca i učitelja Vojvode Burgundskog].

Bio je svedok moći Luja XIV. Pored činjenice da je odgojen u duhu klasičnih nauka i divljenja prema antici, to je, prirodno, navelo Fenelona da prihvati ideju da čovečanstvo treba da bude pasivno; da su ljudska nesreća i prosperitet - poroci i vrline - izazivani spoljašnjim uticajem koji na njih vrši zakon i zakonodavci. Zato u svojoj Utopiji Salentuma, ljude - sa svim njihovim interesovanjima, sposobnostima, željama i stvarima koje su u njihovom vlasništvu - podvodi pod apsolutno diskreciono pravo zakonodavca.
O kakvom god se pitanju radilo, ljudi o njemu ne odlučuju sami; vladar odlučuje za njih. Vladar je opisan kao duša ove bezoblične mase ljudi koji čine naciju. U vladaru obitava misao, predviđanje, sav napredak i princip svekolike organizacije. Stoga je sva odgovornost na njemu.

čitava deseta knjiga Fenelonovog Telemaha to dokazuje. Ja čitaoca upućujem na nju i zadovoljavam se da nasumice citiram iz ovog slavnog dela kojem, u svakom drugom pogledu, prvi odajem poštovanje.

Socijalisti ignorišu razum i činjenice

Sa zapanjujućom lakovernošću, tipičnom za pobornike klasicizma, Fenelon ignoriše autoritet razuma i činjenice, kad op&scaro

Izvor: GlobalBook
NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Liberty.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.
Popularno