Mašina za ubijanje – če Gevara, od komunističkog agitatora do kapitalističkog brenda

če Gevara, koji je toliko toga uradio (ili je to ipak bilo isuviše malo?) na uništenju kapitalizma, danas je jedan od ključnih kapitalističkih brendova. Njegov lik ukrašava novčanike, šolje za kafu, bejzbol kape, torbe iz butika, priveske, kutije s biljnim čajevima i, naravno, majice. Svuda vidimo čuvenu sliku socijalističkog manekena sa beretkom na glavi, sliku koju je Alberto Korda snimio prvih godina revolucije, kada mu je če slučajno upao u kadar. Ta slika je, 37 godina posle čeove smrti, i dalje logo revolucionarne (ili kapitalističke?) šik mode. Šon O’Hagan tvrdi u Observeru da postoji čak i prašak za veš koji se reklamira porukom “če pere belje”.

Proizvode sa čeovim likom prodaju velike korporacije i mala preduzeća. Na primer, jedna tekstilna iz Burlingtona se reklamira spotom u kojoj mladić uz njihove pantalone nosi majicu sa čeom. Kada su kubanski imigranti besno reagovali na slične reklame butika Flamingo iz Nju Džersija, vlasnik butika je odgovorio razornim argumentom: “Ja prodajem sve što ljudi žele da kupe!”. Trgovačkom ludilu su se priključili i revolucionari: na internetu postoje “čeove prodavnice” koje zadovoljavaju “sve vaše revolucionarne potrebe”. Zatim, italijanski pisac čanija Mina je pristao da proda Robertu Redfordu filmska prava na čeove dnevnike o mladalačkom putovanju po Južnoj Americi 1952. godine jedino uz uslov da prisustvuje snimanju filma (Dnevnik motocikliste) i snimi sopstveni dokumentarac o tome. Da ne spominjemo Alberta Granadu, koji je bio čeov saputnik u toj mladalačkoj avanturi i koji sada daje savete dokumentaristima, i dodatno se, po pisanju El Paisa, uz skupo vino i pačje pečenje, žali kako zbog američkog embarga protiv Kube teško uspeva da naplati svoja autorska prava. Da bi ironija bila još veća: u zgradi u kojoj je če Gevara rođen, u gradu Rosariju, Argentina, u lepom zdanju iz ranog XX veka, do nedavno je bilo sedište privatnog penzionog fonda.

Piše: Álvaro Vargas Llosa

Preobražaj če Gevare u kapitalistički brend nije nešto što se tek nedavno dogodilo, ali u poslednje vreme prolazi kroz veliku renesansu – i to veoma neobičnu renesansu pošto se događa mnogo godina nakon ideološke i političke propasti svega što je če Gevara simbol. Počelo je s filmom Dnevnik motocikliste, u režiji Valtera Salesa (to je jedan od tri najvažnija filma o čeu u poslednje dve godine, druga dva su režirali Džoš Ivans i Stiven Soderberg). Sniman u divnom, prirodnom, kapitalizmom nezagađenom krajoliku, film prikazuje kako se kod mladića koji putuje Južnom Amerikom, u cilju samospoznaje, polako budi socijalna svest dok posmatra socijalnu i ekonomsku eksploataciju. Tako su položeni temelji za novi talas “ponovnog otkrivanja” čoveka koga je Sartr nazvao najpotpunijim ljudskim bićem naše ere.

No, možda bi preciznije bilo reći da je ovaj pomodni kult če Gevare začet još 1997, na tridesetu godišnjicu njegove smrti, kada je objavljeno pet različitih biografija, a njegovi posmrtni ostaci pronađeni u blizini piste aerodroma Valjengarde u Boliviji (pošto je penzionisani bolivijski general, u spektakularno tempiranom priznanju, otkrio tačnu lokaciju). Obeležavanje tridesetogodišnjice smrti vratilo je u centar pažnje čuvenu fotografiju Fredija Alborte na kojoj se vidi če položen na sto, mrtav i romantičan, nalik Hristu sa nekih klasičnih slika.

Uobičajeno je da sledbenici kulta ne znaju pravu životnu priču svog heroja, istorijsku istinu o njemu (mnogi rastafarijanci bi odbacili Hajle Selasija, samo da imaju ikakvog pojma o tome kakav je ovaj zaista bio). Ne iznenađuje što se savremeni Gevarini sledbenici, njegovi novi, postkomunistički obožavaoci, takođe zavaravaju kada bez pitanja prihvataju mit.

Pogledajmo neke od ljudi koji su u poslednje vreme paradirali sa čeovim likom predstavljajući ga kao svetionik pravde i pobune protiv zloupotrebe moći. U Libanu, demonstranti koji su protiv Sirije protestovali nad grobom ubijenog Rafika Haririja, nosili su čeovu sliku. Francuski fudbaler Tijeri Anri, koji igra za Arsenal, pojavio se na gala svečanosti FIFE obučen u crveno-crnu majicu sa čeovim likom. Fudbalski heroj Maradona je ponosno pokazao tetovažu čea na desnoj ruci tokom putovanja na kome se sreo sa Hugom čavezom u Venecueli. U Stavropolju, južni deo Rusije, zastave za čeovim likom su nosili demonstranti koji su se na centralnom gradskom trgu okupili da izraze nezadovoljstvo odlukom da se socijalna pomoć isplaćuje isključivo u novcu. U izbegličkom kampu Deišeh na Zapadnoj Obali, čeovi posteri ukrašavaju zid na kome se odaje pošta intifadi. Nedeljni magazin posvećen društvenom životu u Sidneju u Australiji objavljuje koje bi tri osobe njihovi čitaoci najviše voleli da pozovu na svoju večernju zabavu: Alvara Altu, Ričarda Brensona i če Gevaru. Leong Kvokhung, pobunjenik koji je izabran u zakonodavnu skupštinu Hong Konga, izaziva Peking oblačenjem majica sa čeovim likom. U Brazilu, Frei Beto, savetnik predsednika Lule da Silve za program “nulte gladi”, kaže da bi “trebalo manje pažnje da posvećujemo Trockom, a više če Gevari”. I najpoznatiji slučaj – na ovogodišnjoj ceremoniji dodele Oskara Karlos Santana i Antonio Banderas izveli su pesmu iz Dnevnika motocikliste, a Santana se pojavio u majici sa čeovim likom i krstom oko vrata. Manifestacije novog kulta če Gevare su svuda oko nas. Opet mit o njemu raspaljuje duše ljudi čija uverenja u najvećem procentu predstavljaju suštu suprotnost svega što je če Gevara bio.

(…) U aprilu 1967 godine, govoreći na osnovu sopstvenog iskustva, Gevara je sumirao svoju ideju pravde u svojoj “Poruci Trikontinentalu” (organizaciji iz Havane, zamišljenoj da pomaže borcima za slobodu na tri kontinenta): “Mržnja kao element borbe; nepokolebljiva mržnja prema neprijatelju, koja gura ljudsko biće preko njegovih prirodnih granica, pretvarajući ga u efikasnu, nasilnu, selektivnu i hladnokrvnu mašinu za ubijanje”. I njegovi raniji spisi bili su začinjeni ovakvim retoričkim i ideološkim nasiljem. Mada njegova bivša devojka čičina Fereira dovodi u pitanje da je originalna verzija dnevnika o putovanjima motocikliste sadržavala zapažanje da “oseća kako se nosnicama sladostrasno širi ljuti miris baruta i krvi neprijatelja”, Gevara je u tim ranim godinama podelio sa Granadom sledeću uzbudljivu misao: “Revolucija bez ijednog pucnja? Ti si lud”. U drugim situacijama, mladi boem izgleda nije bio u stanju da napravi neku razliku između lakomislene smrti kao spektakla i tragedije žrtava revolucije. U pismu majci napisanom 1954. iz Gvatemale, gde je bio svedok zbacivanja revolucionarne vlade Jakoba Arbenza, on kaže: “Bilo je dosta zabave, sa bombama, govorima i drugim zanimacijama, da bih prekinuo monotoniju u kojoj živim”.

Gevarine sklonosti pokazuje fraza iz pisma (objavljeno u knjizi Ernesto, Memoari če Gevare u Sijera Maestri) koje je napisao svojoj ženi, za vreme putovanja sa Fidelom Kastrom iz Meksika na Kubu 28. januara 1957, neposredno posle iskrcavanja na kubansko tle: “Ovde u kubanskoj džungli, živ i žedan krvi”. U tom stavu ga je dodatno osnažilo ubeđenje da je Arbenz izgubio vlast zato što je propustio da likvidira svoje potencijalne neprijatelje. U ranijem pismu tadašnjoj devojci Titi Infante, če kaže: “Ako bude nekih streljanja, to znači da je vlada sačuvala sposobnost da uzvrati udarac”. Stoga nije neko iznenađenje da je tokom oružane borbe protiv Batiste, i kasnije po trijumfalnom ulasku u Havanu, Gevara pobio ili nadzirao egzekucije mnogo ljudi nakon presuda po kratkom postupku. Među ubijenima bilo je dokazanih neprijatelja, osumnjičenih neprijatelja i onih koji su se naprosto našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

U januaru 1957, kao što saznajemo iz dnevnika sa Sijera Maestre, Gevara je ubio Eutimija Guera zato što ga je sumnjičio za odavanje informacija: “Rešio sam problem pištoljem kalibra 32 mm, u levu stranu njegovog mozga… Njegove stvari sada pripadaju meni”. Kasnije je ubio Aristidija, seljaka koji je rekao da ne želi da ide dalje sa njima ako će da napuste njegovo selo. I dok se pitao da li je ova žrtva “bila dovoljno kriva da zasluži smrt”, nije se kolebao kada je naredio ubistvo Ečeverije, brata jednog od njegovih drugova, zbog nekih zločina koje kasnije nije jasno naveo: “Morao je da plati”. U nekim drugim situacijama je kao metod psihičke torture simulirao egzekucije, bez namere da ih izvrši.

Luis Gvardija i Pedro Korzo, dva istraživača sa Floride koji pripremaju dokumentarni film o če Gevari došli su do svedočenja Haima Koste Vaskeza, bivšeg komandanta revolucionarne armije poznate kao “El Katalan”. On kaže da je za mnoga ubistva koja se pripisuju Ramiru Valdezu, budućem ministru unutrašnjih poslova Kube, zapravo direktno bio odgovoran če Gevara budući da je Valdez primao naređenja direktno od njega dok su se nalazili u planinama. “Ako sumnjaš, ubij ga”, glasilo je čeovo upustvo. U predveče pobede, po rečima Vaskeza, če je naredio ubistvo nekoliko desetina ljudi u Santa Klari, u centralnoj Kubi, gde se njegova jedinica probila tokom završnih operacija na ostrvu. Neki od njih su bili pobijeni u hotelu, kao što piše Marselo Fernandez Zajas, još jedan bivši revolucionar koji je kasnije postao novinar – dodajući da je među ubijenima, poznatim kao kaskitosi, bilo seljaka koji su se pridružili vojsci samo da bi izbegli nezaposlenost.

Ali, “hladnokrvna mašina za ubijanje” nije pokazala pune razmere svoje posvećenosti sve do trenutka neposredno posle pada Batistinog režima. Kastro mu je dodelio mesto upravnika u zatvoru La Kabanja (Kastro je imao klinički precizno oko za odabir prave osobe koja će štititi revoluciju od infekcije). La Kabanja je kameno utvrđenje iz XVIII veka koje je služilo odbrani Havane od engleskih gusara, a naknadno je pretvorena u vojni garnizon. Na način koji jezovito podseća na Lavrentija Beriju, Gevara je tokom prve polovine 1959. godine bio jedan od onih koji su bili na pozicijama moći tokom jednog od najmračnijih perioda kubanske revolucije. Hoze Vilasuso, advokat i profesor Srednjeameričkog Univerziteta De Bajamon u Portoriku, bio je član tela zaduženog za preka suđenja u La Kabanji; on mi je nedavno ispričao:

“če je bio šef Comision Depuradora. Postojali su propisi – najpre vojni sud. če nam je rekao da moramo postupati sa ubeđenjem, što će reći sa ubeđenjem da su svi optuženi ubice i da je jedino neumoljivost revolucionarni način postupanja. Moj direktni pretpostavljeni je bio Miguel Duke Estrada. Moja dužnost je bila da pripremim dosijee za slanje ministru. Egzekucije su obavljane od ponedeljka do petka, u sred noći, odmah pošto bi kazna bila izrečena i automatski potvrđena od strane apelacionog tela. Sećam se da je jedne noći ubijeno čak sedmoro ljudi “

Nedavno sam u Portoriku razgovarao i sa Havijerom Arzuagom, baskijskim sveštenikom koji je davao poslednje pomazanje osuđenima na smrt i lično prisustvovao desetinama pogubljenja. Bivši katolički sveštenik, sada 78-godišnjak, priseća se:

“Bilo je oko 800 zatvorenika u prostoru predviđenom za ne više od tri stotine. Bili su tu bivši Batistini policijski i vojni zvaničnici, neki novinari, nekolicina poslovnih ljudi i trgovaca. Revolucionarni sud su sačinjavali ljudi iz milicije. če Gevara je predsedavao apelacionim sudom. Nikada nije promenio neku presudu. Ja bih posećivao osuđenike na smrt na galeria dela muerte. Javile su se glasine da ja hipnotišem zatvorenike zato što su mnogi ostajali hladnokrvni, tako da je če naredio da prisustvujem i egzekucijama. Odatle sam otišao u maju, ali i posle je ubijeno mnogo ljudi, a ja lično sam bio svedok 55 egzekucija. Bio je tu i jedan Amerikanac, Herman Marks, očigledno bivši osuđenik. Zvali smo ga ‘kasapin’, zato što je uživao da daje naređenja za pogubljenje. Mnogo puta sam molio čea da oslobodi zatvorenike. Posebno se sećam slučaja dečaka Ariela Lime. če nije mrdnuo prstom. Ni Fidel, koga sam posetio. Postao sam toliko traumatizovan da mi je krajem maja 1959. naređeno da napustim parohiju Kaza Blanka, gde je bila locirana La Kabanja i gde sam tri godine držao mise. Otišao sam u Meksiko na lečenje. Onog dana kad sam odlazio, če mi je rekao da smo obojica pokušali da se približimo jedan drugom, ali da nismo uspeli. Njegove poslednje reči su bile: ‘Kad skinemo maske, postaćemo neprijatelji’”.

Koliko je ljudi ubijeno u La Kabanji? Pedro Korzo, istraživač iz Floride, barata cifrom od nekih dve stotine, slično onoj koju daje Armando Lago, penzionisani profesor ekonomije koji je osam godina proučavao materijale o egzekucijama na Kubi i sačinio listu od 179 imena. Pomenuti Vilasuso mi je rekao da je između januara i maja 1959. (kada je če prestao da bude šef La Kabanje) streljano oko 400 ljudi. Tajni telegram koji je poslala američka ambasada u Vašington govori o “više od 500 žrtava”. Po rečima Horhea Kastanede, jednog od Gevarinih biografa, baskijskog katolika naklonjenog revoluciji, pokojni otac Inaki de Aspiatcu je govorio o oko 700 ubijenih. Feliks Rodriguez, agent CIA-e koji bio deo tima zaduženog za lov na če Gevaru u Boliviji, pitao je uhvaćenog če Gevaru za “oko 2000 ljudi” za čiju je egzekuciju on bio odgovoran tokom svog života. Kako se Rodrigez seća: “če je odgovorio da su to sve bili agenti CIA-e, ne komentarišući cifru”. Veće cifre možda uključuju egzekucije koje su se desile u mesecima pošto je če napustio mesto šefa zatvora.

To nas dovodi natrag do Karlosa Santane i njegove če odeće. U svom otvorenom pismu objavljenom u El Nuevo Herald 31. marta ove godine, veliki džez muzičar Pakito de Rivera napao je Santanu zbog takvog oblačenja na dodeli Oskara i dodao: “Jedan od tih Kubanaca u La Kabanji bio je moj rođak Bebo, koji je tu bio zatvoren samo zato što je bio hrišćanin. On mi je sa beskrajnim ogorčenjem pričao kako je iz svoje ćelije u ranim jutarnjim satima mogao da čuje egzekucije, bez suđenja i zakonitog procesa, mnogih koji su umrli uzvikujući ‘Živeo Gospod Hrist’!”.

čeova žudnja za moći ispoljavala se i na druge načine osim ubistava. Pada u oči protivrečnost između njegove strasti za putovanjem – neka vrsta protesta protiv nacionalnih država – i njegovog impulsa da sam postane vođa porobljivačke države. Pišući o Pedru Valdiviji, konkvistadoru čilea, če Gevara umuje: “On je pripadao onoj posebnoj vrsti ljudi kakvu često srećemo, kod koje je želja za neograničenom moći toliko jaka da im se svaka patnja koja stoji na putu ostvarenja te moći čini prirodnom”. On ovde kao da opisuje samog sebe. U svakoj fazi svog odraslog života, njegova megalomanija se manifestovala u predatorskoj težnji ka preotimanju života i imovine drugih ljudi, i ukidanju njihove slobodne volje.

Posle zauzimanja grada Sankti Spiritus 1958. godine, Gevara je bezuspešno pokušao da uvede neku vrstu šerijata, regulišući odnose između muškaraca i žena, uvodeći propise u vezi sa alkoholom i kockom – što je puritanizam koji baš i nije krasio njegov sopstveni način života. On je takođe naređivao svojim ljudima da pljačkaju banke. Tu odluku je u pismu Enrikeu Oltuski, svom potčinjenom, u novembru iste godine, pravdao na sledeći način: “Borbene mase se slažu sa pljačkanjem banaka zato što niko od njih nema ni centa u tim bankama”. Ova ideja revolucije kao dozvole za preraspodelu vlasništva kako vam se sviđa navela je ovog marksističkog puritanca da posle trijumfa revolucije otme vilu jednom emigrantu.

Hitnja da se drugima preotme njihova imovina i da se prisvoji pravo na tuđe teritorije bili su centralni u če Gevarinoj politici ogoljene sile. U svojim memoarima, egipatski vođa Naser priseća se kako ga je če Gevara upitao koliko je ljudi napustilo njegovu zemlju zbog agrarne reforme. Kad je Naser odgovorio da niko nije otišao, če je ljutito uzvratio da je mera dubine socijalnih promena u tome koliko ima ljudi “koji osećaju da za njih nema mesta u novom društvu”. Ovaj predatorski instinkt dostigao je vrhunac 1965. godine, kada je, nastupajući kao da je Bog sam, počeo da govori o “novom čoveku” koga će on i njegova revolucija stvoriti.

čeova opsesija kontrolom navela ga je da učestvuje u stvaranju bezbednosnog aparata čiji je zadatak bio da potčini šest i po miliona Kubanaca. Tokom prve polovine 1959. godine održan je niz tajnih sastanaka u Tariri, nedaleko od Havane, u vili u koju se če Gevara privremeno povukao da bi se oporavio od bolesti. Tu su najviši vođi revolucije, uključujući i Kastra, osmislili kubansku policijsku državu. Ramiro Valdez, kome je če tokom gerilskog rata bio pretpostavljen, imenovan je za šefa G-2, tela napravljenog po ugledu na rusku čeku. Angel Kijuta, veteran španskog građanskog rata koga su Sovjeti poslali i koji je bio vrlo blizak sa Ramonom Merkaderom, ubicom Trockog, i kasnijim čeovim velikim prijateljem, odigrao je ključnu ulogu u organizovanju sistema, zajedno sa Luisom Albertom Lavendeirom, koji je radio i u La Kabanji. Sam Gevara je preuzeo upravu nad G-6, telom čiji je zadatak bila indoktrinacija oružanih snaga. Invazija u Zalivu svinja, potpomognuta od strane Amerike u aprilu 1961. pružila je savršenu priliku za konsolidaciju nove policijske države. Zatvoreno je na desetine hiljada Kubanaca, i došlo je do novih masovnih egzekucija. Kao što je sam če Gevara rekao sovjetskom ambasadoru Sergeju Kudrajvcevu, kontrarevolucionari “više nikad neće podići glavu”.

“Kontrarevolucionar” je izraz koji se primenjuje na svakog ko odstupi od dogme. To je bio komunistički sinonim za “jeretik”. Koncentracioni logori su bili jedan od načina na koje je dogmatska vlast gušila otpor. Istorija pripisuje španskom generalu Valerijanu Vejleru, upravniku Kube s kraja XIX veka, prvu upotrebu termina “koncentracija”, da bi se njome opisala politika zatvaranja masa potencijalnih protivnika – u njegovom slučaju, pristalica kubanskog pokreta za nezavisnost – u logore ograđene bodljikavom žicom. Kubanski revolucionari su vek kasnije spremno primenili tu domaću tradiciju. U početku, revolucija je mobilisala dobrovoljce za izgradnju škola i rad u lukama, plantažama i fabrikama – sve sjajne prilike za fotografisanje čea kao radnika na dokovima, čea kao radnika na plantaži šećerne trske, čea tekstilnog pregaoca. Vrlo brzo dobrovoljni rad je postao malo manje dobrovoljan; prvi logor za prinudni rad, Guanahakabibes, formiran je na zapadnom delu Kube krajem 1960. godine. Ovako je če objasnio ovu metodu zatvaranja: “Mi zatvaramo u Guanahakabibes samo one sumnjive slučajeve u kojima nismo sigurni da li neko treba da ide u zatvor… Ljude koji su počinili manje ili veće zločine protiv revolucionarnog morala… To je težak rad, ne okrutan, samo što su uslovi rada tamo teški”.

Ovaj logor je bio preteča kasnijeg sistematskog zatvaranja koje je počelo 1965. u provinciji Kamaguej, i to disidenata, homoseksualaca, žrtava side, katolika, Jehovinih svedoka, Afro-kubanskih sveštenika i drugog sličnog šljama, pod oznakom Unidades Militares de Ayuda a la Produccion, što će reći Vojnih jedinica za pomoć proizvodnji. Natrpani u autobuse i kamione, “nepodobni” bi sa uperenim cevima bili prevezeni u koncentracione logore organizovane po obrascu Guanahakabibes. Neki se ne bi nikad vratili; drugi bi bili silovani, premlaćivani ili osakaćeni; a većina bi bila traumatizovana za čitav život, kao što je pokazao potresni dokumentarac Nestora Almendroa Nepropisno ponašanje snimljen pre nekoliko decenija.

Time magazin svakako nije bio precizan kada je u avgustu 1960. godine u svojoj priči sa naslovne strane revolucionarnu podelu rada na Kubi opisao na sledeći način: če Gevara je “mozak”, Fidel Kastro “srce”, a Raul Kastro “pesnica”. Ali, takve tvrdnje govore o tome kako je postojala percepcija da je če Gevara odigrao ključnu ulogu u pretvaranju Kube u bastion totalitarizma. če na početku nije bio uverljiv kandidat za ideološkog čistunca, imajući u vidu njegov boemski duh, ali tokom godina obuke u Meksiku, pa potom i u periodu oružanih borbi na Kubi, on je izrastao u komunističkog ideologa zaljubljenog u Sovjetski Savez. To je izazivalo veliku nelagodu kod Kastra i ostalih koji su, u osnovi, bili oportunisti i koji nisu birali ni sredstva ni saveznike kada se radi o osvajanju vlasti. Kada su budući revolucionari uhapšeni u Meksiku 1956. godine, Gevara je jedini priznao da je komunista i da uči ruski (čak je otvoreno govorio o svojim odnosima sa Nikolajem Leonovim iz sovjetske ambasade). Tokom oružane borbe na Kubi, napravio je snažan savez sa Socijalističkom narodnom partijom (komunističkom partijom na ostrvu) i sa Karlosom Rafaelom Rodrigezom, ključnim čovekom za konverziju Kastrovog pokreta u komunizam.

Njegov fanatizam učinio ga je ključnim šrafom u “sovjetizaciji” revolucije koja se često hvalisala svojim nezavisnim karakterom. Vrlo brzo pošto su barbudos došli na vlast, Gevara se uključio u pregovore sa Anastasom Mikojanom, sovjetskim zamenikom premijera, koji je posetio Kubu. Njemu je bila poverena misija unapređenja sovjetsko-kubanskih pregovora tokom posete Moskvi 1960. godine (bilo je to dugo putovanje tokom koga je če Gevaru “najviše impresionirala” Severna Koreja Kim Il Sunga). Gevarin drugi put u Rusiju, u avgustu 1962. godine, bio je još značajniji, zato što je zapečatio pretvaranje Kube u sovjetsku nuklearnu predstražu. Sreo se sa Hruščovim na Jalti da bi konačno uobličili detalje operacije koja je već počela i uključivala unošenje 42 sovjetske rakete, od kojih su polovina bile naoružane nuklearnim bojevim glavama, kao i lansera i 42.000 vojnika. Pošto je svojim sovjetskim saveznicima izneo bojazan da bi Amerikanci mogli saznati šta se dešava, Gevara je dobio uveravanja da će sovjetska mornarica intervenisati – drugim rečima, da je Moskva spremna da uđe u rat.

Po biografiji če Gevare koju je napisao Filip Gavi, on se hvalisao da je “Sovjetski Savez spreman da rizikuje sve, da uđe u nezamislivo destruktivan atomski rat, samo da bi odbranio princip”. Odmah pošto je okončana raketna kriza – i to Hruščovljevim kršenjem datog obećanja o ulasku u rat i dogovorom sa Amerikom iza Kastrovih leđa, dogovorom koji je uključivao i uklanjanje američkih projektila iz Turske – Gevara je za jedan britanski komunistički dnevni list rekao sledeće: “Da su rakete ostale, mi bismo ih, braneći se od agresije, usmerili na samo srce Sjedinjenih Država, i na sam Njujork, i sve ih upotrebili”. Nekoliko godina kasnije, on u Ujedinjenim nacijama izjavljuje: “Kao marksisti, mi smatramo da miroljubiva koegzistencija država ne uključuje koegzistenciju eksploatatora i eksploatisanih”.

Gevara se distancirao od Sovjetskog Saveza u poslednjim godinama svog života. To je učinio iz pogrešnih razloga, okrivljujući Moskvu da je ideološki suviše meka i da u diplomatiji čini suviše ustupaka – za razliku od Maove Kine, koju je počeo da doživljava kao raj ideološke pravovernosti. U poruci iz novembra 1964, njemu blizak sovjetski zvaničnik Oleg Darusenkov, citira čeove reči: “Tražili smo od čehoslovaka oružje, oni su nas zavlačili. Onda smo tražili od Kineza; oni su rekli “da” posle samo nekoliko dana i čak nam ništa nisu ni naplatili, tvrdeći da se prijateljima oružje ne prodaje”. U stvari, če Gevara je bio ogorčen činjenicom što je Moskva od drugih članica komunističkog bloka, uključujući i Kubu, tražila nešto zauzvrat za veliku materijalnu pomoć i političku podršku koju im pruža. Njegov konačni napad na Moskvu desio se u Alžiru 1965. godine, na međunarodnoj konferenciji, gde je optužio Sovjete da su usvojili “zakon vrednosti”, što će reći kapitalizam. Njegov raskid sa Sovjetima, sve u svemu, nije predstavljao poklič za nezavisnost. Bio je to ideološki krik, u stilu Envera Hodže, u kome se ogleda želja da se celokupna stvarnost potčini slepoj ideološkoj ortodoksiji.

Veliki revolucionar je imao šansu da u praksi sprovede svoju ekonomsku viziju, svoju ideju socijalne pravde, i to u svojstvu direktora Nacionalne banke Kube i Odseka za industriju na Nacionalnom institutu za agrarnu reformu, gde je bio sve do kraja 1959, da bi početkom 1961. postao ministar industrije. Period u kome je Gevara bio zadužen za najveći deo kubanske privrede obeležen je gotovo potpunim kolapsom u oblasti proizvodnje šećera, neuspehom industrijalizacije i uvođenjem bonova – a sve to u zemlji koja je pre Batistine diktature bila jedna od četiri ekonomski najuspešnije zemlje Južne Amerike.

Vreme koje je proveo na mestu direktora Narodne banke, tokom koga je izdavao novčanice sa potpisom “če”, najbolje je sumirao njegov zamenik Ernesto Betankur: “Bio je potpuna neznalica u pogledu najelementarnijih ekonomskih principa”. Gevarina moć percepcije u pogledu svetske ekonomije najbolje se iskazala na konferenciji u Urugvaju kada je predvideo da će ekonomski rast na Kubi iznositi 10% godišnje, i da će do 1980. godine tamošnji dohodak po glavi stanovnika biti veći od američkog u tom trenutku. Na tridesetogodišnjicu njegove smrti, 1997. godine, Kubanci su se hranili racionisanim količinama od 1,8 kg pirinča i 0,37 kg pasulja mesečno; 1,2 kg mesa dvaput godišnje, isto toliko sojinog mleka nedeljno i četiri jajeta mesečno.

Zemljišna reforma je oduzela zemlju bogatima, ali je prenela u ruke birokrata, a ne seljaka (dekret o tome je napisan u čeovoj kući). U ime diversifikacije, oblasti pod poljoprivrednim kulturama su smanjene i radna snaga preusmerena ka drugim aktivnostima. Rezultat je bio da je između 1961. i 1963. godine, žetva bila smanjena za polovinu, na samo 3,8 miliona tona. Da li je zato napredovala kubanska industrija? Na nesreću, Kuba ne raspolaže sirovinama za tešku industriju, a zbog revolucionarne preraspodele, nije imala ni čvrste valute kojom bi mogla da ih kupi – kao što nije imala novca ni za osnovna potrošna dobra. Do 1963. sve nade u industrijalizaciju Kube su napuštene, i revolucija je prihvatila svoju ulogu kolonijalnog snabdevača šećerom za sovjetski blok, u zamenu za naftu kojom pokriva svoje potrebe i koju preprodaje drugim zemljama. U naredne tri decenije, Kuba će preživljavati zahvaljujući sovjetskim subvencijama koje su se kretale od 65 do 100 milijardi dolara.

Pošto je omanuo kao heroj socijalne pravde, da li če Gevara zaslužuje mesto u istorijskim knjigama kao genije gerilskog ratovanja? Danas je dovedeno u pitanje i njegovo najveće vojno dostignuće u borbi protiv Batiste – zauzimanje grada Santa Klara posle iznenadnog napada na blindirani voz. Mnogobrojna svedočanstva upućuju na to da se komandant voza predao unapred, moguće stoga što je primio mito (Gutieres Menojo, koji je predvodio drugu gerilsku grupu u toj istoj oblasti, jedan je od onih koji su ozbiljno osporili čeovu zvaničnu verziju o njegovoj pobedi). Neposredno posle pobede revolucije, Gevara je organizovao gerilsku vojsku u Nikaragvi, Dominikanskoj Republici, Panami i Haitiju. Sve one su neslavno poražene. Argentinskog revolucionara Horhe Rikarda Masetija je 1964. poslao u smrt ubedivši ga da iz Bolivije izvrši napad na sopstvenu zemlju neposredno pošto je u Argentini obnovljena predstavnička demokratija.

Posebno katastrofalna je bila ekspedicija u Kongo 1965. u kojoj se če Gevara ujedinio sa dvojicom pobunjenika – Pjerom Muleleom na zapadu i Loranom Kabilom na istoku – protiv kongoanske vlade koju su podržavale SAD, uz pomoć plaćenika iz Južne Afrike i plaćenika regrutovanih iz redova kubanskih iseljenika. Mulele je zauzeo Stenlivil, ali je kasnije morao da se povuče. Dok je bio na vlasti, zaveo je teror, kako što piše V. S. Najpoul, pobio je sve ljude koji su znali da čitaju i koji su nosili kravatu. Što se tiče če Gevarinog drugog saveznika, Lorana Kabile, on je u to vreme bio samo lenj i korumpiran; međutim, svet će devedesetih saznati da je i on mašina za ubijanje. Kako bilo, Gevara je veći deo 1965. godine proveo pomažući pobunjenicima na istoku, da bi na kraju sramno pobegao iz zemlje. Naposredno potom je na vlast došao Mobutu i uspostavio višedecnijsku tiraniju. (I u zemljama Latinske Amerike, od Argentine do Perua, revolucije koje je če inspirisao na kraju su dovele do jačanja brutalnog miltarizma za dugi niz godina).

U Boliviji je če bio poražen još jednom, i poslednji put. Pogrešno je procenio lokalnu situaciju. Tamo je agrarna reforma sprovedena mnogo godina ranije, vlada je poštovala mnoge institucije seoskih zajednica, a vojska je, bez obzira na nacionalizam, bila bliska sa SAD. “Seljačke mase nam uopšte ništa ne pomažu”, glasio je Gevarin melanholični zaključak iz bolivijskog dnevnika. A što je još gore, Mario Monhe – lokalni komunistički vođa koji je ponižavajuće loše prošao na izborima, nije bilo raspoložen za gerilsko ratovanje – odveo je če Gevaru na osetljivu lokaciju na jugoistoku zemlje. Okolnosti čeovog hvatanja u klancu Juro, neposredno posle susreta sa francuskim intelektualcem Režisom Debreom i argentinskim slikarom Kirom Bustosom (obojica su uhapšeni pošto su napustili njegov logor), pokazuju koliko je cela bolivijska ekspedicija bila amaterski poduhvat.

Gevara je svakako bio odlučan, hrabar i brz kada je trebalo organizovati život na vojničkoj osnovi na teoritorijama pod njegovom kontrolom, ali ipak on nije bio general Giap. U knjizi Gerilsko ratovanje on prihvata učenje da narodna vojska može pobediti regularnu vojsku, da nije neophodno čekati na prave uslove zato što pobunjenički foco (mala grupa revolucionara) može stvoriti te uslove, i da se borba prvenstveno mora voditi po selima i provinciji. (U njegovim preporukama za gerilski rat ženama je rezervisano mesto kuvarica i bolničarki). Međutim, Batistina vojska nije bila vojska, već korumpirana skupina bandita bez mnogo motivacije i organizacije, a gerila focos je, sa izuzetkom Nikaragve, svuda redom završavala u katastrofalnom porazu, dok je, s druge strane, za poslednje četiri decenije Latinska Amerika postala 70% urbana. če je i u ovoj stvari grešio.

Poslednjih nekoliko decenija XIX veka Argentina je bila druga na svetu po brzini privrednog rasta. U poslednjoj deceniji tog veka, argentinski radnici su imali veće realne nadnice od radnika u Švajcarskoj, Nemačkoj ili Francuskoj. Do 1928. Godine ona je bila dvadeseta u svetu po bruto domaćem proizvodu per capita. To sve je u velikoj meri delo Huana Bautiste Alberdija.

Kao i Gevara, i Alberdi je voleo da putuje; kao četrnaestogodišnjak on je kroz pampe i pustinje peške putovao sa severa na jug, sve do Buenos Airesa. Kao i Gevara, Alberdi se suprotstavio tiraninu, u njegovom slučaju Huanu Manuelu Rosasu. Kao i Gevara, Alberdi je imao prilike da utiče na revolucionarnog vođu koji je došao na vlast – Husta Hozea de Urkiza koji je 1852. godine uklonio Rosasa. Kao i Gevara, Alberdi je putovao svetom kao predstavnik nove vlasti i umro je u inostranstvu. Ali za razliku od starog i novog miljenika levice, Alberdi nikada nije ni mrava zgazio. Napisao je knjigu koja je 1853. godine poslužila kao osnov za Ustav koji ograničava uticaj vlade, omogućava otvorenu trgovinu i obezbeđuje vlasnička prava, čime je započeo period od 27 godina velikog prosperiteta. On se nije mešao u stvari drugih država i suprotstavljao se ratu svoje zemlje sa Paragvajem. Njegov lik neće krasiti stomak Majka Tajsona.

Alvaro Vargas Llosa, “The Killing Machine, Che Guevara, from communist firebrand to capitalist brand”, New Republic, 11. i 18. jul 2005.


Izvor: Katalaksija.com
NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Liberty.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.
Popularno