Ludvig fon Mizes (1881-1973)

Jedan od najpoznatijih ekonomista i socijalnih filozofa dvadesetog veka, Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) je u toku svog dugog i produktivnog života razvio potpunu deduktivnu ekonomsku nauku zasnovanu na temeljnom aksiomu da pojedinačna ljudska bića svrsishodno delaju da bi ostvarili željene ciljeve. Iako je njegova ekonomska analiza “vrednosno indiferentna” – u smislu da je za analizu nebitno koje su vrednosti ekonomista, Mizes je zaključio da je za ljudsku rasu laissez-faire jedina dugoročno održiva ekonomska politika, sa slobodnim tržištem i neograničenim korišćenjem prava privatne svojine, gde je vlast strogo ograničena na odbranu sigurnosti osoba i svojine u okviru njene teritorije.

Piše: Marej N. Rotbard

Mizes je uspeo da pokaže (a) da je širenje slobodnog tržišta, podele rada i privatnog ulaganja kapitala jedini put ka napretku i procvatu ljudske rase; (b) da je socijalizam katastrofalan za modernu ekonomiju jer odsusto privatne svojine nad zemljom i kapitalnim dobrima onemogućava bilo kakvo racionalno određivanje cena ili procenu troškova i (c) da je intervencija vlasti, pored toga što ograničava i sakati tržište, kontraproduktivna i kumulativna i da neizbežno vodi u socijalizam ako se ne ukinu sve vrste intervencija.

Držeći se ovog stava i neoborive istine nasuprot čitavog veka posvećenog etatizmu i kolektivizmu, Mizes je postao poznat po beskompromisnom insistiranju na neinflatornom zlatnom standardu i laissez-faire-u.

Iako mu je praktično bilo onemogućeno da se zaposli na bilo kom univerzitetu u Austriji, a kasnije i u Sjedinjenim državama, Mizes je živeo i držao se svojih stavova sa stilom. Kao glavni ekonomski savetnik austrijske vlade tokom 1920-ih, Mizes je gotovo samostalno usporio inflaciju u Austriji; razvio je svoj sopstveni “privatni seminar” koji je privukao istaknute mlade ekonomiste, sociologe i filozofe diljem čitave Evrope. Kao temelj “neo-Austrijske škole” ekonomije, Mizesova teorija poslovnog ciklusa koja je za inflaciju i periodične depresije okrivila inflatorne bankarske kredite ohrabrivane od Centralnih banaka, prihvaćena je od većine mlađih ekonomista u Engleskoj ranih 1930-ih kao najbolje objašnjenje Velike depresije.

Pošto je pobegao od nacista u Sjedinjene države, Mizes nastavlja svoj rad tamo. Tokom dve decenije predavanja, on inspiriše nastanak Austrijske škole u Sjedinjenim državama. Godinu dana nakon njegove smrti 1973. godine, njegov najpoznatiji sledbenik, F. A. Hajek, nagrađen je Nobelovom nagradom za ekonomiju za svoj rad na daljem razvoju Mizesove teorije poslovnog ciklusa tokom kasnih 1920-ih i 1930-ih.

Mizes je rođen 29. septembra 1881. godine u gradu Lembergu (sada Lvov) u Galiciji, gde je njegov otac, bečki građevinski inženjer zaposlen na austrijskoj železnici tada bio na službi. Mizesovi roditelji bili su iz poznatih bečkih porodica; ujak njegove majke, Dr Joakim Landau, bio je poslanik Liberalne partije u austrijskom parlamentu.

Na Univerzitet u Beču upisao se početkom veka sa levičarskim intervencionističkim idejama. Mladi Mizes ubrzo je otkrio Principe ekonomije Karla Mengera, temeljno delo Austrijske škole ekonomije i ubrzo prihvatio austrijski naglasak na individualno delovanje za osnovnu jedinicu ekonomske analize pre nego nerealne mehanicističke jednačine, kao i važnost ekonomije slobodnog tržišta.

Mizes je postao istaknuti post-doktorant na čuvenom seminaru velikog austrijskog ekonomiste Eugena fon Bem-Baverka (među čijim brojnim postignućima je i potpuno pobijanje Marksove radne teorije vrednosti).

Tokom ovog perioda, u svom prvom velikom delu, Teorija novca i kredita (1912), Mizes postiže nešto što je bilo smatrano nemogućim: integrisanje teorije novca u opštu teoriju marginalne korisnosti i cene (to bi se sada zvalo integrisanje “makroekonomije” u “mikroekonomiju.”) Pošto su Bem-Baverk i ostale austrijske kolege odbili da prihvate Mizesovu integraciju i tako ostali bez monetarne teorije, Mizesu je jedino preostalo da se izdvoji i osnuje “neo-Austrijsku” školu.

U svojoj monetarnoj teoriji Mizes je oživeo davno zaboravljen princip Britanske valutne škole, široko prihvaćen do 1850-ih, da društvo nema nikakve koristi od povećanja novčane mase, da povećanje novčane mase i bankarskog kredita izaziva samo inflaciju i poslovne cikluse i da prema tome politika monetarne vlasti treba da bude održavanje ekvivalenta 100-procentnog zlatnog standarda.

Mizes je ovom stavu dodao i elemente teorije poslovnih ciklusa: da ekspanzija bankarskih kredita, pored izazivanja inflacije, čini depresije neizbežnim jer izaziva “promašene investicije”, tj. navodi poslovne ljude da previše investiraju u kapitalna dobra “višeg reda” (mašine alatke, građevine, itd.) a premalo u potrošačka dobra.

Problem je u tome što inflatorni bankarski krediti, kada se pozajmljuju privrednim organizacijama, imaju efekte pseudo-štednje i navode poslovne ljude da veruju da je više ušteđevine na raspolaganju za ulaganje u proizvodnju kapitalnih dobara nego što su potrošači zaista spremni da štede. Stoga inflatorni rast mora biti praćen recesionim padom, koji postaje bolan ali neophodan proces kroz koji tržište likvidira loše investicije i ponovo uspostavlja strukturu investiranja i proizvodnje koja najbolje odgovara željama i zahtevima potrošača.

Mizes i njegov sledbenik Hajek razvili su ovu teoriju poslovnih ciklusa tokom 1920-ih i na osnovu ove teorije Mizes je bezuspešno upozoravao da je izvikano “Novo doba” večitog napretka 1920-ih velika prevara i da će neizbežan rezultat biti juriš na banke i depresija. Kada je pozvan da predaje na londonskoj Ekonomskoj školi 1931. godine, od strane uticajnog polaznika Mizesovog privatnog seminara Lionela Robinsa, Hajek je pridobio većinu mladih engleskih ekonomista za ovaj način razmišljanja. Ovo učenje bilo je u suprotnosti sa pogledima Džona Mejnarda Kejnza i njegovih učenika sa Kembridža; iako je potpuno pobio Kejnzovu Raspravu o novcu, Hajek je ipak izgubio bitku i većinu sledbenika u naletu kejnzijanske revolucije koja je zahvatila svet ekonomije po objavljivanju Kejnzove Opšte teorije 1936. godine.

Preporuke za tretiranje problema poslovnih ciklusa Mizes-Hajeka s jedne i Kejnza s druge strane bile su dijametralno suprotne. Mizes je preporučivao trenutno ukidanje svih bankarskih kredita i monetarne ekspanzije tokom perioda rasta; a tokom recesije savetovao je strogi laissez-faire, koji će omogućiti najbržu moguću stabilizaciju.

I ne samo to: za Mizesa su najgori oblici intervencije veštačko održavanje cena ili plata (što izaziva nezaposlenost), povećavanje ponude novca ili povećavanje državnih izdataka da bi se stimulisala potrošnja. Za Mizesa recesija je problem niskog nivoa štednje i visoke potrošnje i zato je važno da se ohrabri štednja i štedljivost a ne suprotno; isto tako, da se smanje državni izdaci a ne da se povećaju. Očigledno je da su Mizesovi stavovi od 1936. godine na dalje u potpunoj suprotnosti sa modernom makroekonomskom politikom u čitavom svetu.

Socijalizam-komunizam trijumfovao je u Rusiji i dobrom delu Evrope u toku i nakon Prvog svetskog rata, što je navelo Mizesa da objavi čuveni članak “Ekonomski račun u socijalističkim zemljama” (1920) u kojem je pokazao da je nemoguće da socijalistički planeri isplaniraju moderni ekonomski sistem; štaviše, svaki pokušaj stvaranja veštačkog “tržišta” biće neuspešan jer stvarni sistem cena i troškova zahteva razmenu svojinskih prava odnosno privatnu svojinu nad sredstvima za proizvodnju.

Ovaj članak Mizes je kasnije razvio u svoju knjigu Socijalizam (1922) a ova sveobuhvatna filozofska i sociološka, a takođe i ekonomska kritika i danas je najkompletnija i najrazornija kritika socijalizma ikada napisana. Mizesov Socijalizam naveo je mnoge istaknute ekonomiste i socijalne filozofe da napuste socijalističke poglede, uključujući Hajeka, nemca Vilhelma Repkea i engleza Lionela Robinsa.

U Sjedinjenim državama, publikovanje engleskog prevoda Socijalizma provuklo je pažnju istaknutog ekonomskog novinara Henrija Hezlita, čiji je prikaz knjige u Njujork Tajmsu naveo jednog od najpoznatijih i najučenijih simpatizera komunizma u Americi u to vreme, J. B. Metjuza da prihvati Mizesov stav i usprotivi se svim oblicima socijalizma.

Socijaliste širom Evrope i Sjedinjenih država zabrinjavao je problem ekonomskog računa u socijalizmu tokom petnaest godina i konačno su problem proglasili rešenim kada je publikovan model “tržišnog socijalizma” poljskog ekonomiste Oskara Langea 1936. godine. Lange se vratio u Poljsku nakon Drugog svetskog rata da bi pomogao u planiranju poljskog komunizma. Kolaps socijalističkog planiranja 1989. godine u Poljskoj i drugim komunističkim zemljama doveo je etablirane ekonomiste svih ideoloških usmerenja (svi do jednog bili su pristalice Langeovog “rešenja”) u vrlo neugodan položaj.

Neki istaknuti socijalisti, na primer Robert Hajlbroner, imali su dovoljno hrabrosti da javno priznaju da je “Mizes bio u pravu” sve vreme. (Fraza “Mizes je bio u pravu” bila je naziv panel-diskusije na godišnjem sastanku Južnjačkog udruženja ekonomista 1990. godine u Nju Orleansu.)

Ako je socijalizam ekonomska katastrofa, intervencija vlasti neće doneti rezultat i neizbežno vodi u socijalizam. Mizes je ove zaključke izneo u knjizi Kritika intervencionizma (1929) a svoju političku filozofiju laissez-faire liberalizma u knjizi Liberalizam (1927).

Pored toga što se usprotivio svim političkim trendovima dvadesetog veka, Mizes se sa istim žarom i elokvencijom borio sa onim što je smatrao pogubnim dominantnim filozofskim i metodološkim trendovima, u ekonomici i drugim disciplinama. Ovo je uključivalo pozitivizam, relativizam, istoricizam, polilogizam (ideja da svaka rasa i pol imaju svoju sopstvenu “logiku” i da stoga ne mogu da komuniciraju sa drugim grupama) i sve oblike iracionalizma i pobijanja objektivne istine. Mizes je takođe razvio ono što je smatrao odgovarajućom metodologijom ekonomske teorije – logičku dedukciju iz očiglednih aksioma, koju je nazvao “prakseologijom”, a oštro je kritikovao rastuću tendenciju ekonomije i drugih disciplina da se prakseologija i istorijsko shvatanje zamene nerealističnim matematičkim modelima i statističkim manipulacijama.

Nakon emigracije u Sjedinjene države 1940. godine, dve Mizesove knjige postale su važne i uticajne. Njegova knjiga Svemoćna vlast (1944) bila je prva koja je pod znak pitanja stavila tada vrlo raširen marksistički stav da su fašizam i nacizam svojim nacijama nametale “klase kapitalista”. Njegova Birokratija (1944) je još uvek neprevaziđena analiza razloga zašto je funkcionisanje vlasti uvek “birokratsko” i pati od svih boljki birokratije.

Mizesovo najmonumentalnije dostignuće je delo Ljudsko delovanje (1949), prva sveobuhvatna rasprava o ekonomskoj teoriji napisana posle Prvog svetskog rata. U ovom delu Mizes primenjuje sopstvenu metodologiju i program istraživanja i zasniva sveukupnu strukturu ekonomske teorije na svojim deduktivnim “prakseološkim” principima. Objavljena u eri u kojoj su i ekonomisti i državne vlasti potpuno posvećeni etatizmu i kejnzijanskoj inflaciji, Ljudsko delovanje je knjiga koju ekonomisti nisu čitali. Konačno, 1957. godine Mizes je objavio svoje poslednje važno delo, Teorija i istorija, u kome pored pobijanja marksizma i istoricizma objašnjava osnovne razlike i funkcije teorije i istorije u ekonomiji i drugim disciplinama ljudskog delovanja.

U Sjedinjenim državama, kao i u svojoj rodnoj Austriji, Mizes nije uspeo da nađe plaćeno mesto na univerzitetu. Na Njujork univerzitetu, gde je predavao od 1945 pa sve do penzionisanja u 88. godini života 1969. godine, radio je kao Gostujući profesor, a platu je dobijao od konzervativno-libertarijanskog Vilijem Volker fonda do 1969. godine a nakon toga od konzorcijuma fondacija za slobodno tržište i poslovnih ljudi. Uprkos neprijateljske atmosfere, Mizes inspiriše sve veću grupu studenata i poštovalaca, ohrabruje njihove studije i nastavlja svoj izuzetno produktivan rad.

Mizesa takođe podržavaju i sa njim sarađuju poštovaoci slobodnog tržišta i libertarijanizma. Od njenog osnivanja 1946. godine pa do kraja života, Mizes je bio član Fondacije za ekonomsko obrazovanje u Irvingtonu-na-Hadsonu, država Njujork; takođe je tokom 1950-ih godina bio savetnik za ekonomiju u Nacionalnom udruženju proizvođača (NAM) sa čijim je laissez-faire krilom sarađivao dok na kraju nije potopljeno talasom “prosvećenog” etatizma.

Kao pristalica slobodne trgovine i klasični liberal u tradiciji Kobdena, Brajta i Spensera, Mizes je bio libertarijanac, zagovornik razuma i individualne slobode u privatnoj kao i u ekonomskoj sferi. Kao racionalista i protivnik etatizma u svim oblicima, Mizes nikada sebe ne bi nazvao “konzervativcem”, već pre liberalom 19-og veka.

Zaista, u političkom smislu, Mizes je bio laissez-faire radikal, protivnik carina, ograničavanja imigracije i pokušaja vlasti da nametne moral. S druge strane, Mizes je bio tvrdo kulturološki i sociološki konzervativan, napadao je egalitarizam i protivio se političkom feminizmu kao jednom vidu socijalizma. Nasuprot mnogim konzervativnim kritičarima kapitalizma, Mizes je verovao da su lična moralnost i stabilna porodica kako neophodan uslov tako i prirodna posledica sistema slobodnog tržišta u kapitalizmu.

Mizesov uticaj bio je izuzetan, kada imamo u vidu njegove epistemološke i političke poglede. Njegovi studenti iz 1920-ih, čak i oni koji su kasnije postali kajnzijanci, ostali su očigledno pod njegovim uticajem. To su pored ostalih bili, uz Hajeka i Robinsa, Fric Mahlup, Gotfrid fon Haberler, Oskar Morgenstern, Alfred Šuc, Hju Gejtskel, Hauard S. Elis, Džon Van Sikl i Erih Vegelin.

Mizesov uticaj odigrao je takođe vrlo važnu, iako uglavnom nepriznatu ulogu u usmeravanju Evrope nakon Drugog svetskog rata od socijalističke i inflatorne politike ka slobodnom tržištu i čvrstom novcu. Ludvig Erhart, čovek koji je skoro samostalno zaslužan za “ekonomsko čudo” Zapadne Nemačke zasnovano na slobodnom tržištu i čvrstom novcu, bio je i sam ekonomista, prijatelj i učenik Alfreda Miler-Armaka i Vilhelma Repkea, obojice pod jakim uticajem Mizesovih ideja.

U Francuskoj, glavni ekonomski i monetarni savetnik generala De Gola bio je Žak Ruef, koji je usmerio Francusku dalje od socijalizma, stari prijatelj i poštovalac Mizesa. A preusmeravanje posleratne Italije od socijalizma zasluga je njenog predsednika Luiđija Inaudija, poštovanog ekonomiste, dugogodišnjeg Mizesovog prijatelja i zagovornika slobodnog tržišta. Uticaj Mizesa u Sjedinjenim državama je mnogo manji. U lošijim akademskim uslovima, njegovi studenti i poštovaoci bili su Henri Hezlit, Lorens Fertih, Persi Grejvs mlađi, Betina Bjen Grejvs, Hans Senholc, Vilijam Peterson, Luis Spadaro, Izrael Kirzner, Ralf Raiko, Džordž Rajsman i Marej Rotbard. Ipak, Mizes je imao izuzetno brojne i verne sledbenike među poslovnim ljudima i ljudima izvan akademskih krugova; obimna i vrlo složena knjiga Ljudsko delovanje prodavala se izuzetno dobro od dana kada je prvi put objavljena.

Od Mizesove smrti u Njujorku, 10. oktobra 1973., u 92. godini života, Mizesovo učenje i uticaj doživelo je preporod. U sledećoj godini zabeležena je ne samo Hajekova Nobelova nagrada za Mizesijansku teoriju poslovnih ciklusa, već i prva od mnogih konferencija Austrijske škole u Sjedinjenim državama. Štampana su nova izdanja Mizesovih knjiga, zbirke njegovih članaka su prevođene i objavljivane. Akademski kursevi i programi Austrijske ekonomije predavani su i osnivani u čitavoj Americi.

Vodeća institucija na polju oživljavanja, proučavanja i širenja Mizesovog učenja je Institut Ludvig fon Mizes, koji je osnovao Levelin Rokvel mlađi 1982. godine, sa sedištem u Oburnu, država Alabama. Mizes institut publikuje naučne časopise i knjige, nudi kurseve Austrijske ekonomije na osnovnom, srednjem i naprednom nivou, koji privlače sve veći broj studenata i profesora. Kolaps socijalizma i rastuća privlačnost slobodnog tržišta nesumnjivo su u značajnoj meri doprineli ovom porastu popularnosti.

* Marej N. Rotbard (1926-1995) je bio dekan Austrijske škole nakon Mizesove smrti. Ovaj tekst napisan je oko 1990. i nikada ranije nije objavljen.
Prevod: Andrej Stanimirović


Izvor: Liberty.ba/SIP
NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Liberty.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.
Popularno