Banalna feministička kritika libertarijanizma

Ovaj tekst ne bi trebalo da bude shvaćen kao „kapitalistički teror“ ili još jedan dokaz „klasnog uticaja i dominacije muškaraca“. Kao žena libertarijanac želim da ovim skrenem pažnju feministkinjama/ima na neophodnost produbljivanja i osnaživanja argumentacije protiv libertarijanizma u njihovim daljim polemikama i neslaganjima sa libertarijanskim teorijama, „neoliberalizmom“, „globalnim svetskim poretkom“, potrošačkim društvom i kapitalizmom – ukoliko im je uopšte stalo do konstruktivne polemike sa libertarijancima.

Piše: Jovana Diković /Katalaksija

Pod ruku mi je došao tekst „Feminism and Liberalism Revisited: Has Martha Nussbaum Got It Right?“ koji je napisala i u esejističkoj formi objavila En Filips (Anne Phillips) 2001. godine1 I taman kada sam pomislila da čitam nešto osvežavajuće i drugačije, poput stava da libertarijanizam i feminizam i nisu tako suprotstavljeni polovi, već naprotiv prirodni saveznici, te da se taj, u osnovi neprirodan sukob, nepotrebno zaoštrava kako na ideološkom tako i na svakodnevnom planu,2 desilo se da se uprkos naznakama s početka teksta on ipak sveo na ponavljanje i sažimanje uobičajenih feminističkih kritika libertarijanizma. Dakle, opet ništa novo.

Naime, Nusbaum je iskoračila i pokušala da pomiri ove dve ideologije smatrajući da „liberalni individualizam, koji dosledno opstaje, zapravo predstavlja uslov radikalnog feminističkog programa“.3 Time je pokušala da promoviše ideju da ženama treba više, a ne manje, libertarijanskog individualizma. Ukratko, Nusbaum prihvata libertarijansko određenje autonomije kao i slobodu izbora i to kombinuje sa feminističkim razumevanjem nepravedne distribucije socijalne moći. Slažem se da to liči na galimatijas, kako iz libertarijanskog tako i iz feminističkog ugla. Međutim, Filipsova kritika ove Nusbaumove teze, kao i libertarijanizma uostalom, samo potvrđuje davno izrečene intelektualne nedostatke feminizma. Prvi nedostatak je u tome da on predstavlja jedan zatvoren sistem ideja uz često odsustvo pokušaja da se uvaže kompleksnost sveta, raznovrsnost ideologija, te varijacije u mišljenjima i pravcima u okviru tih ideologija. Drugi je da se njihova kritika libertarijanizma, bez obzira na različite pravce unutar feminizma, gotovo uvek svodi na: individualno vs. kolektivno; stav da je jednakost u libertarijanskoj teoriji više apstraktna i deklarativna nego suštinska težnja; razum i racionalnost vs. emocije i iracionalnost.

Ovde ću pokušati postupno da se osvrnem na ova tri para sukobljenih pojmova, i da skrenem pažnju na glavne metodološke i teorijske greške koje sam zatekla u samom tekstu. To bi ujedno trebalo da sumira suštinu najčešćih grešaka feminističke kritike libertarijanizma.

To je, najpre, stav da je libertarijanizam uvek više držao do slobode izbora, a tek potom do jednakosti individua. Ovde je po sredi logička greška i principijelno nerazumevanje tradicije klasičnog liberalizma. Naime, da bi pojedinac uopšte bio u prilici da ima slobodu izbora to prevashodno podrazumeva njegovu ličnu i političku, tj. građansku, slobodu. Bez jednakosti individua pred zakonom, tj. zagarantovanih prava na život, individualnu slobodu i vlasništvo, ne postoje uslovi da pojedinici unutar društva na prvom mestu budu slobodni i imaju mogućnost da biraju bilo šta, tj. da imaju iste startne pozicije izbora. Drugim rečima, i u strogom smislu govoreći, dva pojedinca mogu da sklope zajednički ugovorni odnos samo ako su potpuno slobodni. Sve drugo bi bilo ograničenje slobode i neka vrsta prinude. Međutim, ono gde feministkinje najčešće greše jeste što pravno-proceduralnu jednakost individua izjednačavaju sa njihovom faktičkom, životnom, ostvarenom, jednakošću. A to su dve sasvim različite stvari. Libertarijanizam nikada nije tvrdio da su sve individue jednake. Naprotiv. Ljudi se razlikuju po rođenju, mentalitetu, inteligenciji, obrazovanju, bogatstvu, poreklu (nacionalnom, etničkom i porodičnom), socijalnom statusu, manirima, interesovanjima i tome slično. Zato na Zemlji ima oko 6 milijardi individua, a ne 6 milijardi klonova. Kada feministkinje/i govore o jednakosti, taj pojam upotrebljavaju kao generički pa zbog toga nije sasvim jasno na koju tačno jednakost misle, i da li se to odnosi na sve moguće aspekte života. Libertarijanci su pak, sa druge strane, vrlo precizni i kažu da su proceduralne jednakosti ne samo neophodne već i jedino moguće.

Dalje, feministkinje često prigovaraju libertarijanskoj misli da sloboda izbora i jednakost individua ne obezbeđuju jednakost krajnjeg ishoda. Sa libertarijanske tačke gledišta, ko može da garantuje jednakost krajnjeg ishoda slobodnog izbora proceduralno jednakih individua ako one ulaze u različite odnose sa drugim individuama u kojem su obe strane nejednake po inteligenciji, obrazovanju, socijalnom statusu, poreklu, interesovanjima i tome slično? Libertarijanci zato kažu: ukoliko su pravila igre neutralna, a sudbina u rukama individua, ishod će nužno biti nepredvidiv i neće se uvek svima dopasti. Ishod treba prepustiti individuama i njihovoj sposobnosti da se nose sa izborima koje su sami doneli, odnosno, sa svim uspesima ali i mogućim neuspesima koje takvi izbori podrazumevaju. Libertarijanizam predstavlja, za razliku od drugih filozofija i ideologija, onu najživotniju i najrealističniju, jer se ne bavi projekcijama niti predikcijama, već život i čoveka posmatra kroz jedan evolutivan proces sa svim šarolikostima života, ali i njegovim manama i nedostacima. Libertarijanizam, zato, nije „usrećiteljska ideologija“, ali nije ni „ideologija uravnilovke“ u kojoj bi svim individuama krajnji ishodi „slobodnih izbora“ zagarantovano bili jednaki. Ideologije koje su se bavile predikcijama kolektivnog „blagostanja“ poput komunizma, socijalizma, fašizma i nacionalsocijalizma, sud istorije, ali i života, proglasio je za najnehumanije i najneegalitarnije koje je savremeno čovečanstvo iskusilo.

Tradicija klasičnog liberalizma, stoga, ne može da prihvati da neko bude jednakiji od drugih po pravima i beneficijama bez obzira na pol i rod, za šta se zalaže feminizam, jer bi to upravo značilo negaciju principa na kojima je ova ideologija sazdana. Takođe, principi postojanja i funkcionisanja institucija o kojima govore libertarijanci ne mogu da se rukovode emocijama niti iracionalnošću i to iz razloga koji slede. Naime, čest primer koji feministi navode kako bi dokazali duboku nehumanost američkog kapitalizma jeste primer „Baby M“. Surogat majka se tokom trudnoće predomislila i rešila da zadrži bebu po njenom rođenju, ali bračni par sa kojim je sklopila ugovor o surogat majčinstvu ju je tužio. Oni su posle dvoipogodišnjeg procesa, kada je Vrhovni sud Nju Džersija vratio slučaj nižem porodičnom sudu, dobili spor. Taj sud je starateljstvo nad bebom dodelio njenom biološkom ocu, odnosno bračnom paru. Biološkoj majci sud je dozvolio pravo na viđanje bebe. Sudska odluka je donešena na osnovu analize „u najboljem interesu deteta“, i u korist onoga ko je po proceni suda i porote bio u stanju da detetu pruži bolji i sigurniji život, što je u ovom slučaju bio bračni par, tj. detetov biološki otac i njegova supruga. Sa libertarijanske tačke gledišta, sud je doneo pravilnu odluku uprkos veoma emotivnom i potresnom slučaju. To nije bila presuda u korist biološkog oca samo zbog pukog nepoštovanja ugovora od strane surogat majke, već su dimenzije slučaja presude u vezi sa Baby M principijelna odbrana vladavine prava i prava na život. Evo o čemu je reč.

Najbolje bi bilo da se o detetu brinu njegovi roditelji/roditelj, a ne da u slučaju disfunkcionalnih i problematičnih porodica i roditelja, tu ulogu preuzme država ili neka institucija. One nikada ne mogu podizati dete na način na koji mogu njegovi biološki roditelji ili posvojitelji. To dakle nije idealno rešenje za dete. Međutim, sa druge strane, to što je neko nekome biološki roditelj ili posvojitelj ne bi trebalo da bude argument kojim se odsustvo odgovornosti prema detetu relativizuje velikom ljubavlju prema njemu. Sa libertarijanskog stanovišta ne može se opravdati odsustvo odgovornosti prema detetu, osim u slučaju potpuno psihološki i emotivno neuravnotežene osobe. Zašto? Zato što je dete faktički odgovornost roditelja dok ono ne izraste u odraslog čoveka. Dužnost svakog roditelja bi trebalo da bude vaspitanje i briga o deci kako bi oni izrasli u zdrave i funkcionalne pojedince. Na taj način porodice ili pojedinci, odgovorno brinući se o svojoj deci, najbolje mogu da doprinesu društvu, jer stvaraju funkcionalne i zdrave individue. Tako je iz ugla klasičnog liberalizma, ideologije koja zahteva visok nivo odgovornosti prema sebi i društvu na svakom, pa tako i privatnom planu, odluka suda u slučaju Baby M bila ispravna. Ukratko, tu je presudio institut vladavine prava, koji je presudio u korist socijalnog i emotivnog ambijenta najpogodnijeg za razvoj Baby M u pojedinca kakav društvu treba – a to je odgovoran i funkcionalan pojedinac. Taj isti institut će kasnije braniti njegova prava, ali i od njega zauzvrat očekivati odgovornost. Dakle, ceo slučaj Baby M bio je zapravo pre pokušaj odbrane društva i tog sistema, a ne osuda majke koja se predomislila u vezi sa surogat majčinstvom. I to treba posmatrati iz tog, šireg, konteksta. Konačno, dobar i dosledan zakon ne poznaje ustupke jer je zasnovan na principima. U suprotnom, niko nikada ne bi mogao da se usaglasi oko toga šta jesu a šta nisu principi. U tom smislu, klasični liberalizam emocije i iracionalnost prepušta privatnoj sferi, tj. individuama i njihovim odnosima u koje se ne meša, ali zato racionalnost predstavlja conditio sine qua non postojanja i održanja institucija.

I konačno, pored libertarijanizma, neizostavna meta feminističke kritike je i savremeni kapitalizam. Neki libertarijanci smatraju da kapitalizam nije moguć bez građanskih sloboda. Sve drugo predstavlja mеšavinu autoritarizma i slobodnog tržišta. Zato kada feministkinje/i kritikuju položaj žena u ovakvim sistemima jedan broj libertarijanaca ne uvažava kritiku upućenu na njihovu adresu jer ne smatraju takve sisteme oličenjem liberalizma.

Inovacije koje su došle sa dostizanjem slobode i dostojanstva običnih ljudi stvorile su moderni svet, a ne kako se to često tvrdi s desna, akumulacijom kapitala, štednjom i investicijama, ili pak s leva, gde se tvrdi da je do ovakvog modernog društva došlo iskorišćavanjem radne snage. „Tržišno društvo je društvo koje je promenljivo, prilagodljivo, inovativno, krčkavo, demokratsko, kreativno. Ono je suprotno od centralno-planskog, ili planskog uopšte. Ono u sebi zapravo sadrži kreativnu neizvesnost koja definiše postmodernizam.“4

Zato je u kapitalizmu u zapadnoj Evropi s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka bilo moguće stvaranje feminističkih pokreta, protesta i konačno, ostvarivanje ravnopravnosti žena. To se nije desilo u Kini ili bilo gde u Aziji, ili na Bliskom istoku, čiji je poredak duboko hijerarhizovan, baziran na principima naslednih prava i moćnom elitizmu, koji su okamenili sistem privilegija, a time onemogućili svaku slobodu pojedincima, inovaciju i promenu.

Iako zvuči paradoksalno, današnji feminizam radi nešto slično. Feministi/kinje društvu pokušavaju da nametnu fiksna prava žena kako u privatnoj tako i u javnoj sferi, koja bi ih u odnosu na ostatak populacije zauvek okamenile kao „označenu“ grupaciju onih čija su prava redovno ili potencijalno uskraćivana, zanemarivana, zapostavljana i tako dalje – a uzgred na tome grade lične karijere.

Jedan u nizu takvih zahteva je da se rad u kući i briga o deci prizna kao legitiman rad. Taj licemeran zahtev ne samo da šteti ženama, već podstiče njihovu pasivizaciju u profesionalnom i društvenom smislu. Takav zahtev je možda odbranjiv sa akademskih pozicija ali ne i sa aspekta svakodnevnog života, i to iz više razloga. Prvo, žene koje ostaju kod kuće i brinu o deci, najverovatnije nikada neće imati odgovarajuće (a ko to može da odluči šta je to odgovarajuće?) poštovanje koje zaslužuju za posao koji obavljaju. Drugo, što je još važnije, same žene u kućnim poslovima i odgoju dece veoma često ne vide rad već nešto što se podrazumeva. Treće, nečije stalno prisustvo uz decu ne znači njihovo vaspitavanje. često je sasvim suprotno. Ako kao krajnji ishod imate nezadovoljnu ženu domaćicu, nevaspitanu decu, i konačno nekoga ko je i dalje finansijski zavisan od partnera, ili od drugog oblika finansiranja, njoj to što feministi/kinje uvažavaju njen rad u kući ne znači apsolutno ništa.

Međutim, kod ovog feminističkog zahteva da se rad u kući vrednuje kao svaki drugi rad mnogo je važniji sledeći aspekt koji zapravo čini njegovu centralnu ideju. Naime, potreba da se institucionalizuje vrednost nečijeg rada, čak i ako to zadire u privatnu sferu, ima duboko totalitarni karakter, što je po društvo potencijalno opasnije. Nemoguće je institucionalizovati vrednost nekakvog ili nečijeg rada, jer je sama vrednost po sebi subjektivna. Rad kao aktivnost bilo koje vrste biće vrednovan od pojedinaca i društva na ovaj ili onaj način, kao što će biti vrednovan i nerad. Ali ne može jedan centar da odredi koliko i kako neko treba ili ne treba da vrednuje nečiji rad ili nerad, pa tako i da ga nagrađuje ili kažnjava. Shodno tome, nema suštinske razlike između totalitarizma u kući (u odnosu jednog partnera prema drugom), i totalitarizma institucija koje nam nameću stil života, vrednosti i ukupno regulišu privatne odnose.

Ono što bi najbolje pomoglo ženama širom sveta, posebno potčinjenim i obespravljenim, u borbi protiv totalitarizma bilo koje vrste nije vladavina ženskih, rodnih, gej i drugih „ljudskih prava“ kroz razne vrste institucionalnih aranžmana, već jedan jedini uslov – slobodan pristup slobodnom tržištu gde bi, kao i muškarci, mogle da okušaju svoju sreću. Jedino će na tržištu žena dobiti mogućnost koju ne bi dobila kod kuće, i što je još važnije – uživaće osnovne preduslove slobode, dostojanstvo, samopoštovanje i izbor! I to bi ujedno bio osnovni zaključak ove sažete libertarijanske kritike feminizma – sasvim banalne, razume se.

Phillips A, „Feminism and Liberalism Revisited: Has Martha Nussbaum Got It Right?“, Constellations, Volume 8, No. 2, 2001, 249-266.
To bi, najgeneralnije, bila teza koju je, između ostalog, zagovarala Martha Nussbaum u knjizi Sex and Social Justice, Oxford University Press, 1999, i sa kojom se ja načelno slažem.
Nav. prema Phillips 2001, str. 250.
McCloskey, D. “Postmodern market feminism: A conversation with Gayatri Chakravorty Spivak”, Rethinking Marxism: A Journal of Economics, Culture & Society, 12:4, Routledge, 2009, str. 28.


Izvor: Katalaksija.com
NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Liberty.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.
Popularno